Барице

Барице (Јанош, Сент Јанош, Барице, Свети Јован)

О времену настанка  села Барице постоје две приче поткрепљене историјским подацима.

Прву верзију, која се налази у старим списима цркве из Барица, написао је по древном сећању, парох Лоан Неагое, 21. јануара 1861. године. Парох Лоан Неагое пише да је општина носила име Сент Јанос и да је основана пре него што су Турци дошли на ове просторе, још 1521. године, када су потомци Баричана у пролеће исте године дошли као колонисти из области Вецхиуи Регат и Ардеал (у преводу Старо краљевство и Ердељ). Први становници, оснивачи  Сент Јанос, настанили су се код моста званог Пиетри, што у преводу  значи Плоче, које се налази у атару Ерменхаза, садашњих Јерменоваца, где је један дрвени крст очуван до данас. Ту су живели 64 године, све до 1585. када су се, у страху од турских напада, преселили на друго место које је било окружено трском и шибљем, заклоњено – где се општина и сада налази – писао је парох Неагое. Куће су зидане без икаквог реда (расуте у свим правцима). Тако је било све до 1789. године, када је општина добила садашњи изглед, односно када су куће почеле да се зидају у шору.

Прва црква саграђена је од брвна и њу су мештани приликом пресељења на ново станиште превукли са 20 волова. У тој цркви служила се служба 311 година. Први парох, који је заједно са оснивачима и првим породицама које су настаниле село из Трансилваније, био је Раду Неагое. Парох Јоан Неагое пренео је ове историјске податке, који су, како је и сам написао, били забележени у старим црквеним записима који су уништени 1848. у Револуцији о којој је писао и професор др Глигор Попи у књизи “Румуни у српском делу Баната” (Издавач Либертатеа 1993.) где такође помиње да је у биткама од 1848. и 1849. погинуло доста Румуна. Професор Попи наводи да је поред осталих страдало и село Сент Јанош. Мештани су били 4 месеца у избеглиштву, од 13. септембра 1848. до 20. јануара 1849. Они су у повратку затекли село у руинама, скоро уништено.

У истој књизи, налази се податак да сведочења о стању у 16. и у 17. веку постоје у Пећком катастиху из 1660-1666 године. У том периоду патријарх пећки Максим послао је своје калуђере у Валахиу  (Влашку), како се за време Турака  називао равничарски део банат, да сакупе прилоге за патријаршију. У Катастиху, као општина донатор уписан је и Сент Јанош.

Ово би  требало да буде сведочење у корист верзије да је село настало у 16. веку.

Друга верзија је по Феликсу Милекеру, кустосу вршачког музеја и библиотекара градске библиотеке Вршца. У свом  „Летопису општина подунавске области„ пише да се село први пут помиње 1713. под називом Јанош, касније 1717. као Сент Јанош и 1922. као Свети Јован”.

Насеље Јанош имало је 6 кућа и вероватно је добило име по свом црквеном заштитнику. Оно је 1716. године припало Вршачком дистрикту, а 1717. насеље се повећава и има 8 домова. Убрзо затим бива напуштено, да би након досељавања Румуна 1740. године, већ наредне 1741. била саграђена црква – брвнара. Најстарије матрикуле (писане књиге) потичу из 1778. године.

У аустро-турском рату, октобра 1788. у близини Сент Јаноша, царска кавалерија одбила је турску коњицу која се кретала од правца Алибунара, а у пролеће следеће године, ту је и таборовала (ту се улогорила).
Црква је зидана од 1830. до 1832. под надзором свештеника Андреја и Петра Поповића и по времену настанка значајан је историјски и културни објекат.

Почетком 19. века, 1837. године, пописано је 1523 становника, од којих 1511 православаца, 8 католика и 4 Јевреја.

У Сент Јаношу је 1812. године прокопан Шулхов канал о коме је у Географској монографији општине Пландиште магистар Лазар Лазић писао да је то канал који почиње на 2,5 километара јужно од Ватина, а улива се у канал Дунав-Тиса-Дунав. Дужина овог канала је 13 километара, од којих се 8 налази на територији општине Пландиште. У Сент Јаношу су била 2 велепоседника и 210 малопоседника. Атар је обухватао 5094 ланца земље. Тридесетих година 19. века  у атару је било 50 посто поданичких сесија. Насеље 1867. године нема ниједног занатлију.

Доктор Борислав Јанкулов у својој књизи „Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку“ пише да до доба Марије Терезије и није било румунских општина у Банату, јер су Румуни живели у повременим покретљивим насељима. Прва трајнија румунска насеља била су у источном Банату. Царица је штитила Румуне и настојала да се Немци што више насељавају управо у источном делу Баната, међу Румунима.

Румуни, међутим, нису радо гледали на немачка насеља. Сматрали су их за опасне такмаце, те су их стално узнемиравали. Због тога администрација настоји да расели Румуне из тог краја. Марија Терезија сматра Румуне равноправним колонистима, па их дотацијама изједначује са Немцима, али им ненавикнуте на пољопривредне радове, јер су били номади и бавили се сточарством, уместо целе сесије (34 ланца обрадиве земље, утрине и пашњака) додељује половину или четвртину сесије. Колонизацију Румуна спроводи у то доба и војна власт у јужном Банату, где је потреба за оружаном снагом била стално велика. Село је 1910. године имало највише становника, 1568 и од тада овај број стално опада.

У времену од 1869. до 1881. село су задесиле  честе поплаве, тако да је живаљ гладовао 12 година. То је био разлог да се 23. априла 1878. године 23 породице иселе у Добруџу предвођене Николајем Албу. Неколико година касније, 1882. још 48 породица, односно 222 душе покушало је, не само из Светог Јована, већ и из околних села, да емигрира. Они су, у највећој беди, из Крајове, били враћени назад. Као велика непогода памти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган, својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље.

Годину дана касније, 26. јуна 1888. село доживљава још једну временску непогоду, јак ветар и кишу са градом тежине и до једног килограма. Град је уништио усеве, живину и стоку, чак и неколико запрега и људи који су се задесили у пољу без заклона. Први артерски бунар избушен је 1891. године.

У Светом Јовану постојала је конфесионална школа која је припадала цркви. Од ерара, 1895. године општина купује зграду коју је нешто касније, 1898. адаптирала у школу. Након осам година, на истом месту, подиже се нова школска зграда. Почетком 20. века, 1918. године, у село је ушла српска војска, а Свети Јован је 1919. припојен Торонталско-тамишкој жупанији.

После пописа, који је спроведен 31. јануара 1921. године, село има 1456 становника, од којих  Румуна 1334, Срба 54, Мађара 52 и Немаца 17.

Пошто су несловенске мањине биле искључене из аграрне реформе у којој се  делило 700 ланаца општинске земље, 82 румунске породице су 1927. прешле у српску православну заједницу, да би добиле обрадиву земљу.

У Првом светском рату из села је погинуло 40 особа које су биле мобилисане у аустроугарској војсци. У време фашистичке окупације, 45 млађих мушкараца, послато је на принудни рад. Средином 50-тих година 20. века село мења име у Барице – највероватније због окружења и ниског, воденог терена на коме је изграђено. Барице 1960. добијају електричну енергију.

Насеље има месну канцеларију, пошту амбуланту, дечији вртић, основну школу на румунском језику.

Ево једне приче о Барицама. Реч је о виђенијим Баричанима који су почетком тридесетих година 20. века кренули у Румунију да траже учитеља за своју децу и за сву осталу децу чије су школе остале без наставника за наставу на румунском језику. Предвођени Димитријем Груеску, Николае Опреа, Петру Корнеа, Октавијан Микша, Јоца Миок, Ника Микша и Јон Команеску из Барица и Василе Дрега из Ритишева, сачињавали су делегацију која је имала част да буде представљена и примљена на двору румунског краља Карола Првог Хоенцолерна.

Краљ их је примио у летњем двору Пелеш који се налази у Синаји. Причу о посети испричао је деда Нике Микше 2000. године када је имао 88 година  и тада је био једини живи актер ове јединствене посете.

Велико изненађење за људе који су ретко путовали, осим дугог путовања, које је трајало десетак дана, пријема и почасти, које су им током посете биле указане, за ову необичну делегацију, представљало је Црно море. Нису могли да се начуде тако великој води која уз то може да буде и тако топла и пријатна за купање. Деда Ника је рекао да нису одолели, сви су се окупали у мору.

Своју посету, Баричани су овековечили у дворишту малог двора Пелишор.

Помоћ у прикупљању информација пружили су свештеник Трајан Гилезан из Барица и Ћипријан Муста из Пландишта.

Барице се налази у југозападном делу општине, од Пландишта је удаљено праволинијски 6 км, асфалтним путем 6,5 км. Надморска висина Барица износи 79 м.

Атар Барица се простире на 200 м северно од насеља, а јужно до Шулховог канала удаљеног 5,5 км. Западну границу чини канал Дунав-Тиса-Дунав, а источну представља канал који спаја реку Моравицу и Шулхов канал.

Ово насеље имају четвороугаони облик са правцем пружања  југозапад-североисток. Дужина Барица  је 1500 м, а ширина 600 м. Имају 3 дужне улице и 6 по ширини, које се секу под правим углом. Куће су, углавном, панонског типа.

По последњем попису из 2011. године Барице имају 516 становника, а највише Румуна. Просечна старост је 46 година.

Легенда о проклетству села

Легенда каже да је у селу живео брачни пар који је био у пријатељским односима са сеоским свештеником. Често су се посећивали, па је после  извесног времена муж постао сумњичав.

Једног дана, свештеник је, као и обично, дошао да посети пријатеље. Гласно је дозивао и након тога ушао у кућу. Затекао је жену како преде. Само што је упитао где јој је муж, муж је ушао у кућу и напао свештеника да му ради иза леђа, те да жели да му преотме жену.

– Научићу ја тебе памети- викао је гневно муж и несрећног свештеника свезао за дрво насред дворишта.
Вест  о томе се далеко прочула, па је тако доспела  и до Владике, који је дошао у село, одржао велику службу и гласно се помолио:
– Ако је свештеник крив, нека се осуши тако везан за дрво, али ако није крив, нека се осуши дрво. У селу нека заувек завлада неслога и мештани све што им буде потребно, нека траже у другим местима.

Неколико дана касније, дрво се осушило, а клетва је све више почела да се остварује.

Ову легенду је на основу казивања старих мештана записао Викентије Јовановић, новинар и уредник радио Новог Сада, редакције на румунском језику и објавио у Алманаху на румунском језику за 1995. годину.

Scroll to Top