ИСТОРИЈА

Хајдучица као насеље помиње се још почетком 15. века. По Феликсу Милекеру на овим просторима 1405. године постоји насеље под називом Herchekios, које 1465. године Михајло Силађи добија као краљевску донацију.

Ово насеље, међутим, под Турцима пропада и кроз историју се помиње као пољско добро које треба населити. У тим тежњама добро је 1774. године уступљено војним инвалидима, да би у току исте године било додељено немачко-банатској граничарској регименти. У периоду од 1783-1789 добро под називом “Хајдучка греда” површине 4092 ланца, дато је у закуп за 500 тадашњих новчаних јединица – форинти. Коначно 1800. године добро прелази у власништво велепоседника Љубомира Стевана (односно Иштвана) Дамаскина де Немети. У тежњи да насели ове просторе Дамаскин је 1809. године на своје имање доселио прве поданике. Ти првобитни мештани новооснованог насеља, њих око 500, били су обични најамни радници који су посебним уговорима били везани за обрађивање земљишта на овом имању. По националности били су, како је то у својој књизи записао евангелистички свештеник из Шандорфа (данашњег Јаношика) А. Крунх, римокатолички Мађари и око 30 породица евангелистичких Словака. Но, о националном саставу првобитних мештана Хајдучице има више верзија. Тако Феликс Милекер у својој “Хроници подунавских земаља” тврди да су први мештани Хајдучице, поред Словака, били и Немци, а по неким трећим изворима, први становници били су Бугари и Мађари.

У сваком случају, непобитна је чињеница да су они своје радничке кућице изградили на локацији око једног километра југозападно од садашње локације насеља, ближе тадашњем Терезијанском каналу, данас Дунав-Тиси-Дунаву. Само годину дана касније Словаци су овде имали и своју прву школу, а први учитељ је био Јан Бења. Ново насеље је било у великој котлини, чак 5 до 6 метара нижој од околних терена. Било је то мочварно земљиште изложено честим поплавама јер Терезијански канал тада није био ограђен високим насипима, а о каналу Брзава како је записао проф. Михал Рапош у Народном календару из 1929. године, још није било ни речи. Због тога је ово насеље на првобитној локацији издржало само 15 година. Велике поплаве 1824. године су порушиле мале кућице од блата, а страдала је и зграда школе, што је приморало велики део мештана да се одселе у друга насеља, али део мештана остаје веран свом властелину и оснива ново насеље у непосредној близини властелинског дворца, на месту где се налази данашња Хајдучица. У новоосновано село 1826. досељава се већа група Словака из Падине. Одмах по свом доласку, они оснивају евангелистичку црквену заједницу која је првих година била у саставу Евангелистичке црквене општине у Падини. Већ 1829. у насељу живи 500 Словака евангелиста, што је довољан број за осамостаљење црквене општине. Евангелистичка црква је саграђена и освештана 13. октобра 1863. а торањ са звоником је изграђен 1895. године. Ова црква је верницима служила све до 2008. године, када је због нарушене статике морала бити срушена, а на њеном месту је изграђена нова изгледом и димензијама идентична старој. Први евангелистички свештеник био је Шћефан Јастребињи. Та 1829. година значајна је и по томе, што је ново насеље по свом оснивачу добило име Иштванфалва, односно Иштваново село. Ново насеље је прву школску зграду добило 1826. саграђену на земљишту тадашње словачке државне школе.

Како је изгледала Хајдучица у првим годинама њеног постојања тешко је рећи, јер о томе нема писаних докумената. Прве писане записе о томе налазимо у листу “Долноземски Словак” из 1902. године. Дугогодишњи хајдучички евангелистички свештеник Емил Колењи тада се подсетио на свој долазак на службовање у ово место:
“Било је то у јесен 1869. године када сам из правца Дете (у данашњој Румунији, прим. аутора) улазио у Хајдучицу. Језа ми је прошла телом над призором који сам видео. Кућерци мали, као колибе, прекривени тулузином или старом трском. Прозори на њима су били тако мали да је човек кроз њих једва могао главу да провуче. На сваких десет метара смо застајали да би смо очистили блато са точкова. Испред кућа, вероватно да би комшије могле да се посећују, направљене су стазе од стајског ђубрива. Од истог материјала сазидане су и ограде око дворишта. А у двориштима велике гомиле стајњака, кола, плугови и друге алатка под ведрим небом…”
Овај свештеник даље наводи да је тек касније, првих дана боравка у овом месту, сазнао да овдашњи мештани у то време стајњак нису користили за ђубрење њива, а пошто су се, између осталог, бавили и сточарством, то објашњава да је стајњака био у изобиљу. Касније када је покушао да сељацима, својим парохијанима, објасни предности изношења стајњака на њиве, наилазио је на жесток отпор људи, који су говорили да су њихови преци годинама тако радили, па што би они сада то мењали.

Миграције становништва су у том периоду биле честа појава. Тако већ 1825. из Бачке долазе први Немци, који су се три године касније одселили, а на њихова места је дошло око 90 Бугара. Због неспоразума са властелом одређен број Словака се 1829. године одселио у Брешће и Клоподију у данашњој Румунији, а 1838. Бугари одлазе у суседно новоосновано насеље Барачхаза (данашњи Стари Лец). Од 1839. до 1869. године забележена је значајна колонизација Немаца из Бачке. У исто време Словаци поново одлазе у Брешће, Бућин и Клоподију, али и у Шандорф (садашњи Јаношик), а нешто касније и у новоосновано насеље Мариенфелд, односно Хертеленда (садашња Војловица код Панчева), али су се одатле и враћали, и долазили нови из Њитре у данашњој Словачкој. У “Хроници подунавских земаља” Феликса Милекера сазнајемо да је 1837. године у Хајдучици пописано 1202 становника, од чега 597 римокатолика, 23 православца, 570 евангелика, 27 Јевреја и 8 реформата. Десет година касније Хајдучица има 1404 становника – 167 римокатолика, 1204 евангелика, 8 православаца, 25 реформата и 8 Јевреја. Године 1869. Хајдучица броји 1762 становника, 1880. г. – 1511, 1890. г. – 1437, 1900. г. – 1620 и 1910.- 1717.

Хајдучица је у својој прошлости више пута страдала. У четири наврата – 1831, 1836,1849. и 1872. године становништво је покосила колера, 8. септембра 1848. године због отпора тадашњих велепоседника, банатски граничари су спалили и опљачкали практично цело село, а у два наврата – 1862. и 1871. Хајдучица страда од поплава. Коначно, значајан моменат у историји места догодио се почетком 90-тих година, 19. века када је оснивач места Иштван Дамаскин, своје имање од 4000 катастарских јутара ораница, 100 јутара шуме, 4 мајура, дворац са лепо уређеним парком, великим воћњаком и виноградом на лицитацији продао Лазару Дунђерском за 670 хиљада златника, који овде 1904. године гради нови дворац и комплетно имање поклања у мираз својој ћерки Олги Јовановић – Дунђерски.

Године 1921. бележимо још једну значајну колонизацију насеља које сада већ носи назив Хајдучица. На посед Олге Јовановић-Дунђерски доселило се 70 породица добровољаца са Солунског фронта из Херцеговине, који су до 1926. године живели у бирошким становима, да би касније изградили куће у делу насеља који се и данас зове “Колонија”. Коначно, последња већа колонизација извршена је у послератном периоду. Из добро познатих политичких разлога Хајдучицу и државу су напустили такорећи сви Немци, а њихове домове 1947. године је населило 40 породица из Македоније, из општина Крива Паланка, Гостивар и Тетово, а нешто касније мањи број Срба из јужне Србије.
Мештани Хајдучице су од оснивања места, па до данашњих дана, били оријентисани на пољопривреду као извор зараде за живот. Атар Хајдучице се у то време простире на 7200 јутара земље, од чега је пре аграрне реформе 1920. године више од 4000 јутара око села и према жељезничкој станици припадало Олги Јовановић, а касније, пред сам рат, њеног зета, београдског градоначелника и индустријалца Владе Илића. На ушћу канала Брзава у Вршачки (Терезијански канал) велике површине ораница и пашњака под називом „Нова Леца“ припадале су мештанима Падине (мештани и данас те пашњаке зову Падинска Леца), док су остали делови припадали хајдучичким Немцима и Словацима. Међутим, ни Аграрна реформа 1920. године није испунила очекивања овдашњих Словака, да њихова удаљена земља буде замењена земљом ближе насељу. Уместо тога, земља која је одузета властели, од чега је половина била у непосредној близини села, додељена је интересентима из Иланџе и Фердина (данашњи Нови Козјак), а око 500 јутара добили су интересенти из Добрице. Колонизованим добровољцима додељено је око 800 јутара, а Словацима око 560. Тако се словачком живљу, који је и пре рата био у неповољнијем положају од Немаца, после ове аграрне реформе, положај још више погоршао. Немци имају у власништву преко 2500 јутара ораница, а у власништву Словака налази се 1000 јутара. Ондашњем имању остављено је око 1200 јутара, 20 јутара шуме у непосредној близини села, 2 мајура, дворац са парком, воћњаком и виноградом. Једино што је ова аграрна реформа учинила добро овдашњим сиромашним Словацима и Србима је што им је омогућила добијање земљишта за изградњу кућа у североисточном делу села што су ови и искористили и направили себи боље и лепше куће од оних старих.

У периоду између два рата Хајдучица је седиште окружног нотара под чију ингеренцију припада и суседно Немачко село Ђурђево (пре тога Гиоргyхáза, а данас Велика Греда), као и веће површине земљишта у близини румунске границе које су 1920. године насељени српским добровољцима. Због тога Хајдучица, осим окружног нотара, има и окружног лекара, (Др. Барбарић – Далматинац), окружну апотеку и пошту са телеграфском и телефонском станицом. Жељезничка станица службеног назива „Хајдучица“ налази се на прузи Великобечкеречко-вршачкој (од В. Бечкерека, данашњег Зрењанина је удаљена 55, а од Вршца 33 км.). Од села је удаљена 5 км према североистоку, што је велики недостатак пре свега за привреднике, с обзиром да кроз село не пролази камени пут. Због овога је превоз пољопривредних производа до већих центара прилично отежан, па су мештани принуђени да га продају, најчешће буд зашто, накупцима са стране. До жељезничке станице води недовољно одржаван пољски пут и ускотрачна привредна жељезница на коњску вучу (тзв „лора“), коју је 1911. године изградила Олга Јовановић – Дунђерски. Лора служи искључиво за превоз робе са хајдучичког имања, а мештани је користе само да би лакше пешке дошли до села, или на станицу…“ Много година после рата, „лора“ је била једино превозно средство Хајдучичана до железничке станице, што је у то време био својеврсни куриозитет. Престала је да саобраћа крајем шестдесетих година двадесетог века, када је кроз село прошао први асфалтни пут и успостављена прва аутобуска линија. Нема више ни ускотрачне пруге ни коња, а на „лору“ и њену значајну улогу у послератном животу Хајдучичана подсећа још свега неколико сачуваних пожутелих фотографија.

Године 1921. Хајдучица броји 1677 мештана, од чега је највише Немаца – 787. Следе Словаци – 666, затим Мађари – 141, Срби – 77 и Румуни 6. а 1928. године насеље већ броји преко 1900 становника – 908 Немаца, 826 Словака, 150 Срба и 24 Мађара.

Многи мештани Хајдучице, пре свега Словаци и Мађари, били су беземљаши и радили су на имању велепоседника као бироши и надничари. Њихов положај био је врло лош, о чему сведочи годишња плата бироша. За свој рад они су добијали 16 метричких центи пшенице, 20 килограма сланине, 20 килограма соли, јутро земље да сами обраде, нешто пара и стан са баштом. Посла је било много. У сезони се радило и по 16 сати дневно. На имању се гајио углавном кукуруз, пшеница и конопља. Биле су ту и велике фарме свиња и говеда. Конопља која је овде одгајана прерађивана је у овдашњој кудељари, која је била у саставу имања. Хајдучичко имање било је познато и по великој ергели коња, у којој се налазило 20 расних тркачких коња који су се на оближњем пашњаку припремали за трке. Тадашњи кондициони тренер коња био је Јан Храшко, а два најпознатија џокеја су били Павел Хуђец и Карољ Гонда који су учествовали на бројним такмичењима у земљи и широм Европе (Будимпешти, Бечу, Лондону). Влада Илић је од својих коња очекивао само победе, а ако којим случајем нису победили продавао их је, а џокеј је остао без награде. Најпознатији тркачки коњи биле су кобиле Стрела и њена кћи Лагуна. Обе су побеђивале на бројним такмичењима, а Илић је посебно био поносан на Лагунину победу у Енглеској 1940. године. Лагунина каријера је,међутим, нагло прекинута у моменту највећих успеха, када је на једном тренингу пала и поломила ногу. По сведочењу тадашњих радника на ергели, када је за то сазнао Влада Илић је наредио да јој дају инекцију и сахране је као човека. Није дозволио да је, у складу са тадашњом устаљеном праксом Немци одеру и кожу искористе. Део атара на коме су коњи тренирани, мештани и данас зову “Тркалиште”.

У школској 1927/28. години у селу има 154 ученика од тога немачке националности 77 (са 2 учитеља), словачке 72 (са 1 учитељем), српске 5 (са једним учитељем – први српски учитељ био је Бранко Ченејац који је делом учио и Словаке).
Занимљива информација из тог периода је да је у Хајдучици била једна једина привредна установа “Аграрна заједница” којом су управљали Словаци и Срби заједно. Председник је био Павел Суховски, управник Јозеф Коварчик, деловођа Љуба Ламбић и благајник Петер Бачик.
Од занатлија су постојали кројачи, механичари, обућари, бураџије, произвођачи канапа ( углавном Словаци), а месари, трговци, кафеџије су били Немци.
Након Другог светског рата хајдучичко имање је национализовано и на њему је основано пољопривредно добро “1. мај”, које је пролазећи кроз разне трансформације израсло у данашње Пољопривредно предузеће “Хајдучица” са око 100 запослених и преко 2.500 хиљада хектара обрадивог земљишта које је недавно приватизовано.
Двестогодишњи парк са више заиста ретких стабала са дворцем у свом центру и језером познатим као “Рибњак”, сведоци су прошлих времена, раскошних балова који су организовани у дворцу. Биле су то управо такве забаве какве су се у то време организовале на многим дворцима аустроуграске монархије, уз много јела, пића, класичну музику, шетње романтичних парова стазама прелепих вртова. Мештанима је приступ дворцу био најстроже забрањен. Једино што су могли, било је да из даљине посматрају долазак и одлазак кочија са разном господом.
Данас је парк омиљено шеталиште свих мештана Хајдучице и околине, језеро претворено у базен на који лети долази и по неколико стотина купача из свих места општине, а уз сам парк и базен је стадион фудбалског клуба „Хајдучица“. Дворац који је све ове године од национализације, седиште Пољопривредног предузећа “Хајдучица”, дуго година је било и место венчања младих парова. У последњих неколико година дворац, заједно са парком је све више дестинација разних туристичких путовања. Поред дворца, од интересантних архитектонских и историјских објеката, поменућемо и мађарску католичку цркву из 19 века посебне архитектонске вредности, која је детаљно обновљена 2007. године.

Православна црква коју је саградила Олга Јовановић као своју задужбину у периоду од 1936. до 1939. године када је одржано прво богослужење, данас је у саставу манастира “Светог Архангела Михајла”. Године 1988. године, уз саму цркву саграђен је манастирски конак и парохијски дом.

Интересантно је да је насеље први телефон добило још 1863. године а мада је село електрификовано тек 1959. По сведочењу тадашњих савременика село је и у периоду између два рата захваљујући парној машини која је производила струју за потребе кудељаре осветљено до 10 сати увече, а непосредно после рата многи мештани су помоћу електричне енергије из парне машине осветлили своје домове. Период након Другог светског рата је период самодоприноса у којем мештани сопственим средствима издвојеним од својих личних примања, себи стварају боље услове живота. Тако један за другим ничу инфраструктурни објекти – електрична енергија је у село дошла 1959. године, водовод је изграђен 1975. гасовод 1988. а годину дана касније село добија и прву аутоматску телефонску централу са 45 бројева. Педесетих година прошлог века се гради дом културе, који реновиран 2009. године у оквиру Пројекта “Европски центар пријатељства за децу и омладину”, шездесетих месна амбуланта, а 1968. године и нова школска зграда, а нешто касније и нова пошта. Истовремено са овим су грађени и бетонски тротоари и асфалтирани путеви, па је тако крајем осамдесетих година са хајдучичких улица дефинитивно протерано тешко и као смола лепљиво блато. Данас, сердином 2009. године на водовод, гасовод и телефонску мрежу прикључено је преко 90 процената хајдучичких домаћинстава.

Мештани Хајдучице су и данас 200 година од оснивања села оријентисани углавном на обрађивање земље као извора средстава за егзистенцију. Пољопривердно предузеће “Хајдучица” данас запошљава око 100 радника и значајни је произвођач соје, семенског кукуруза сунцокрета и пшенице. Осим тога, последњих година се издиференцирало још неколико значајних пољоперивредних произвођача који обрађују 50 и више хектара земље. Карактеристично је, међутим, да практично свако хајдучичко домаћинство обрађује по неколико катастарских јутара земље на којима производе углавном кукуруз за сопствене потребе и понешто тржних вишкова соје, пшенице и сунцокрета. Одређен број пољопривредника је опредељен и на сточарство односно производњу млека (у селу данас има око 100 крава музара) и меса. Но док се свега неколико пољопривредника бави узгојем јунади, а тиме и тржних вишкова јунећег меса, практично свако домаћинство у својим оборима годишње произведе довољне количине свињског меса за сопствене потребе, али и за тржиште. У последњих десетак година све актуелније је и пчеларство. У овом тренутку хајдучички пчелари поседују око 750 кошница и годишње произведу око 15 тона меда.

Од установа, на територији Хајдучице постоји Основна школа „Јован Јовановић Змај“ са традицијом дугом безмало 200 година, са 14-оро деце, у чијем саставу је и одељење у Старом Лецу. У саставу школе је и дечји вртић са две васпитне групе и 50-оро деце. Настава у школи се одвија на српском језику, а словачки језик се изучава као језик средине.

Поред школе, постоји амбуланта са лекаром опште праксе, стоматологом и апотекаром, месна канцеларија и пошта. Активно делују три црквене заједнице – православна, словачка евангелистичка и римокатоличка.

ГЕОГРАФИЈА

Данашња Хајдучица налази се у северозападном делу општине Пландиште, поред магистралног пута Зрењанин – Вршац. Канал Дунав-Тиса-Дунав пружа се западно од Хајдучице на удаљености 2,5 км. Насеље се налази у Иланџанској депресији и заједно са Старим Лецом и Лаудоновцем, има најнижу надморску висину у општини – 77 м.
Ипак, село се налази на нешто вишој надморској висини од атара, који има облик неправилног многоугла. Западну границу чини канал Дунав-Тиса-Дунав, а северну река Брзава. Са источне стране ограничен је атарима Старог Леца, Дужина и Велике Греде, а са југа атаром Јерменоваца. Важнији потеси су Стара и Нова Пиринџа, Касалово, Олга, Аграр…

Само насеље има правоугаони облик, а правац пружања је југозапад – севеоисток. У селу постоји пет уздужних и пет попречних улица. Дужина места је 1500, а ширина 1000 метара. Све улице се секу под правим углом, све су асфалтиране, а стамбени објекти већином су грађени у послератном периоду од тврдог материјала, мада има још известан број старих стогодишњих кућа од набоја. Карактеристично је да су испред сваке куће засађена воћна стабла, углавном шљиве и ораси, али је све више и украсног дрвећа, жалосних врба и четинара.

СТАНОВНИШТВО

По последњем попису из 2011. године Хајдучица има 1150 становника. Просечна старост је 44 године.

ЗАНИМЉИВОСТИ

Милан Белегишанин је у својој књизи Камен у житу – Замкови и дворци Војводине (илустроване приче и легенде) написао о Хајдучичком дворцу:

“Зграда замка Хајдучице је из 1880-тих година. Власник, Лазар Дунђерски је одлучио да се замак сагради у класицистичком маниру. Тврди се да је парк замка најлепши од свих паркова који су грађени уз замкове Војводине. Помало подсећа на неговане прсте педесетогодишње грофице, на којој нема много накита, али ни бора. На тој руци парку, доминира варка младости.

На улазу у парк, на кори храста Лужњака, изникла је џиновска печурка Лудаја, за коју се говорило да ствара хлад, који је опаснији од орахове сенке и да онај који пређе рубове сенке џиновске печурке губи способност да сања. Ова печурка дели парк замка од травњака који води све до помпезног степеништа и упадљивог трема замка. Храст и печурка подсећају на стражара дошлог из неке земље дивова, који не дозвољава успоменама да оду.
На излазу из парка налази се ћутљиво језеро које је вечито бистро. Иако се не налази на трусном подручју, по неки пут, у ноћима без месечине, вода се из чиста мира узбурка.

На позив власника замка, из далеке руске степе, дошао је сликар, који се звао Јатан, да би насликао неколико слика за салон прелепог замка Дунђерских. Хајдучица једеловала на сликара умирујуће и мислио је да ће посао брзо привести крају. Чак је и новац добио унапред. Замак се налазио на крају села, где се и данас налази, тако да је уметник био окружен потпуним миром. Прва два месеца се само шетао парком, дивећи се кори моћних храстова, гледајући са страхопоштовањем печурку, и понекад се купајући у језеру. Но, прошло је три године, а сликар никако да прикупи инспирацију и да крене са радом. Сваки пут кад би узео кичицу, рука му је отежавала, а на очи му се навлачила мрена. Срце му се празнило, а чело росило страхом и знојем.

Једне је ноћи уснио како се шета поред језера. Изненада, зачу глас:

“У мени је скупљена сва лепота природе. Замочи четкицу у моју воду, и створићеш најдивније преливе боја. Инспирација ће ти бити непресушна. На мојој површини и у мом дну, спавају дуга и звезде. Кроз моје капи дишу облаци, а кроз таласе моје воде израња бело голубије крило. Све то искуство природе ће бити твоје, само ми мораш обећати да ћеш ми поклонити све оно што ћеш сањати од идуће ноћи па до краја живота,ти и две генерације твојих потомака.“

Уснули сликар одмах на ово пристаде.
Сутрадан ујутру, када се пробудио, Јатан крену ка језеру носећи са собом штафелај.Журећи кроз шуму парка, онако замишљен, није приметио да је прошао испод џиновске печурке, здробивши неколико листова у њеној хладовини. Стигавши до језера, замочио је кичицу у воду, и догоди се чудо- почеше да се стварају прекрасне слике. Имао је утисак да му неко други води руку. Не само што су облици и боје на штафелају одисале белим голубијим крилима, него се чуо и лепет тих крила.

Јатанове септембарске шуме, не само да су имале све јарке боје Михољског лета, него је између оквира штафелаја допирао мирис прве трулежи лагано умирућег лишћа.Платна сликара су постала магија боја која је могла да се чују и омирише. Али, од тада је сликар изгубио своје снове. У прво време му то није сметало, пошто је то тумачио својим добрим здрављем. Мислио је много ради, па се умара, а затим упада у тврд, здрав сан без снова.
Но, како је време пролазило, почео је да схвата, да уколико у сну не сања, тада у то време и не живи. Сан без снова је изгубљено време. Увидео је да је дао превелик залогај језеру. Трампио је за неколико слика повећи део, не само свог већ и део живота својих синова и унука. Након свега тога, нагло остарели сликар је брзо напустио Хајдучицу, као да бежи од нечега.…

А језеро, бременито сновима три генерације, понеки пут бива узбуркано, а понеки пут бива као стакло. У првом случају се чини да се из водених лукова извиру неки чудни облици, који као да су изашли из ноћне море неког несрећника, док се, када је вода језера мирна, у њој се могу видети прекрасне слике далеких предела који су пуни рике јелена и неке чедности која капље са Храстова, Бреза, Врба и Топола. Тада се из дубине језера зачује ловачки рог – језеро сања туђи трампљени сан…

У унутрашњости зграде замка налази се соба са огледалима у којој се чува део намештаја Лазара Дунђерског, оних неколико завршених Јатанових слика и један кревет. За овај кревет се тврди да је Јатанов и да је у њему сликар почео да губи ноћи свога живота. То је широк, гостински лежај са тешким покривачем који ничим не одудара од постеље коју бисте понудили драгом косту или старом пријатељу. Једино што изненађује, то је узглавље на коме се место јастука налази џиновска печурка.”