ИСТОРИЈА

После 160 година турске владавине долази период када је Банат припадао Аустрији, односно Аустро-Угарској. Тај период траје до краја Првог светског рата. Настала је нова фаза развитка насеља и тада је створено 5 нових: Ирмењихаза, данашњи Јерменовци (1817), Сечењифалва, данашње Дужине (1837), Ујфалу, данашње Марковићево (1842), Ђерђхаза, данашња Велика Греда (1850) и Рарош, крајем 19 века где су биле настањене породице радника.

Све до јозефинско-леополдинске колонизације (1781. до 1800. године) плански је спречавано насељавање Мађара у Банат. И за време ове колонизације долазак и насељавање Војводине Мађарима било је више него симболично.

Насеље Јерменовци је настало на ерарном поседу. Банат после изгона Турака није припао Угарској, него се њим управљало из Беча, прво преко главног команданта граничарских трупа у Темишвару, а од 1751. преко цивилне, коморске Земаљске администрације. Услед овога, у Банату није било племства, па ни приватних спахија. Цео Банат је имао једног спахију, а то је био цар, односно Бечка придворна комора. Сви становници Баната били су, изузев граничара, коморски поданици, камералисте. Ту је Камерални директор Ирмењи из Темишвара марта 1817. године населио 62 мађарске породице из Мајше, Апатфалве и Ракошке пустаре – 60 породица је добило земљиште и окућницу, а две само окућницу. Колонију су колонисти назвали по оснивачу Ирмењихаза.

Само годину дана касније колонија је имала 482 становника. Ирмењихаза је припадала административно и верски Зичидорфу, односно Пландишту. Жупски уред у Зичидорфу је већ од 1. јануара 1820. водио посебну матичну књигу рођених, умрлих и венчаних за Ирмењихазу. Те године је рођено 20-торо деце, умрло двадесет и седморо, а склопљено је 5 бракова. Године 1827. село је бројало 573 мештанина католичке вере.
Због наглог пораста становништва осетила се потреба за школом. Настава је почела 1833. године, први учитељ био је Михаљ Немчич. У згради школе била је и богомоља. Нова црква почела је да се зида 27. октобра 1834. године, преко пута данашње школе. Завршена је 5. фебруара 1835. и тада је Јожеф Мартински, жупник из Зичидорфа, посветио цркву у част свете Ане. Зидови цркве су прављени од набоја.

По подацима из Прегледа колонизације Војводине у 18. и 19. веку у делу о Колонизацији Мађара аутора др Борислава Јанкулова стоји да су 1840. године Мађари из разних општина Алфелда, ондашње Угарске, населили Јерменовце, а по Феликсу Милекеру 1844. у Јерменовце је дошло 80 породица када је формирана источна улица. По др Јанкулову сви ти мађарски колонисти долазе у Банат већином као вртлари, садиоци дувана и кубикаши, чијим је радом знатно унапређена пољопривреда. Као кубикаши, веома отпорни према маларији, имају великих заслуга у погледу каналисања пространих баровитих низија Војводине, нарочито Баната.

Први досељеници бавили су се узгојем житарица, након другог насељавања, посветили су се гајењу дувана. Држава је узимала десетину на име пореза по одлуци, односно посебном урбариуму Марије Терезије. Касније су житељи давали трећину, па половину од дувана и уз аренду обрађивали земљу, с тим да су били обавезни 4 јутра да засаде дуваном. Имали су и надзорника дувана.

У брошури о Јерменовцима штампаној 1984. аутора Фехера Лајоша из Јерменоваца стоји да село и околину нису мимоилазиле елементарне непогоде. Падао је град, владала епидемија колере, излио се канал Марије Терезије, а понекад је, мада је удаљенији, село угрожавао и канал Ројге. За време револуције 1848. године село је страдало – 14. септембра исте године Срби из алибунарског табора запалили су Ирмењихазу, а становништво је побегло. Становништво се из бекства вратило тек на Духове 1849. године. При повратку затекли су само згаришта. Прво су сазидали куће, а затим су почели да обрађују земљу да обезбеде себи средства за живот. Земљу су три године издавали на пола становницима суседних села, јер нису имали стоку за вучу и оруђе. За време револуције 1848. изгорела је и црква, али је народ после поново обновио. Посредством краљевске ризнице 1868. село добија свештеника Јожефа Њарија родом из Макоа. Цркву су рестаурирали 1854. године, а 1855. је извршено њено посвећивање.

Године 1854. насеље је имало 1192 становника. Према подацима из 1854. године земљиште је било подељено на следећи начин: општини је припадало 2713 катастарских јутара, а краљевски властелински посед се простирао на 3532 јутра. Канал Марије Терезије и река Ројга излили су се 1870. године, због чега три године мештани овог насеља нису могли да обрађују њиве. Те године ископан је канал Мали Бегеј, а са каналом Марије Терезије био је повезан браном, а данас каналом Дунав-Тиса-Дунав. Већина становништва је рибарењем обезбедила себи опстанак. Године 1873. ово насеље добија општинског бележника за кога је сазидан трособан стан, а годину дана касније изграђена је нова школа коју и данас ученици користе. Средства за изградњу школе обезбедили су насељеници и држава.

Нова данашња црква почела је да се гради 3. јуна 1886.године, а радови су завршени 10. септембра исте године. Освећена је 3. децембра 1886. Зграда парохије зидана је 1902. и како стоји у брошури о Јерменовцима, она сасвим одговара и данашњим потребама. Главни олтар је освећен 26. јула 1905. године.
Поштанско здање почиње са радом 1886.године. Ова пошта је била у контакту са поштом у Зичидорфу, одакле су доносили пошту пешице до 1904. када крећу поштанске кочије.
По Феликсу Милекеру број становника у Јерменовцима је био следећи: 1869. године било је 1740 становника (највише бројно стање до И светског рата), 1880 -1576; 1890 -1709; 1900- (услед исељавања)- 1586; 1910- 1605; 1931 -1836 су 1991- 1165 и по послдењем попису 2002. године 1033 што чини 7,7 посто укупног становништва општине. Данас, као и кроз прошлост, највише живи у овом насељу Мађара 69,11%, Срба има 10,93%, Словака 6,19%, Румуна 1,84%, Рома 1,64% и других.

Недељна пијаца за купопродају стоке и занатских производа је отворена 1892. године. Ради већег промета покренута је скела на каналу Марије Терезије између Јерменоваца и Јаношика, а те године је саграђен и млин који је 1931. године изгорео.

Штедно-кредитна задруга је почела са радом 1898. године и из њеног Фонда даван је зајам имућним становницима. Та задруга је постојала све до 1945. по називом Штедионица.

У селу су избушена два артерска бунара 1899. године, један пред школом, а други на пашњаку. На предлог учитеља основана је библиотека 1900. године која је имала на почетку рада 50 чланова. Од тог доба насеље напредује.

Пред Први светски рат – 1913.године, село је добило зграду општине са осам просторија и са водоводом као и станом за општинског бележника. Стан је имао и купатило. Сазидане су и модерне економске зграде у дворишту, избушен артерски бунар за потребе водовода, а башту су засадили воћем и виновом лозом. Тада је сазидано обданиште поред кога је изграђен и стан за васпитача. У прво време то је била зграда за дневни боравак, а деца су долазила и пре и по подне, спавала су у посебној просторији. Ове зграде и данас постоје.

У новембру 1918. године ушла је српска војска у Ирмењихазу, која је припојена 1919. Торонталско-тамишкој жупанији која је формирана 1779. Дакле, 1779. Банат је инкорпорисан Угарској и на његовој територији су организоване три жупаније: Торонталска, Тамишка и Крашковско – Северинска. Организација жупаније је у Банат довела стотинак мађарских породица из Угарске и из Ердеља, пошто је само племић могао бити чиновник жупаније. Те године општина је на западном крају села поделила 25 плацева за куће месној сиротињи. Тада је настао данашњи источни шор улице Петефи Шандора.

Ирмењихаза постаје Јерменовци 1921. године и тада је пописано 336 кућа са 1833 становника .
Пустара “Чавош” је 1924. стављена по удар аграрне реформе и сваки добровољац добио је плац и 5 хектара земље. Већ 1921. било је насељено 154 колониста. Насељавање је трајало до 1924. године.

Становници Липтајеве и Орцијеве пустаре, обе у атару Велике Греде, 1923. године молили су да буду припојени јерменовачком атару, што је годину дана касније и учињено. Јерменовачки атар је повећан са 2790 на 6426 ланаца.
Добровољно ватрогасно друштво основано је 1923.године, које заједно са културно-уметничким друштвом, приређује позоришне представе, игранке и забаве, а приход је ишао ватрогасцима.

На иницијативу средњошколаца и студената 1930. оснива се фудбалски тим који је 1934. и службено уписан као тим.
Лекар је одређеним данима долазио из Мариолане, данашњег Пландишта, а 1938. године, село добија апотеку.
У Другом светском рату становништво је живело у тешкој материјалној ситуацији. Из овог села у народноослободилачку војску отишло је око 100 мушкараца који су се борили у саставу војвођанских и славонских јединица. Дванаесторо је погинуло. Мештани су 25. јула 1961. у спомен палим борцима открили споменик.

Од 1946. године школа са шест разреда прерасла је у школу са седам разреда, а у јесен 1947 . отвара се и нижа гимназија. Од 1952.године, због смањеног броја ученика, укида се нижа гимназија. Осмогодишња школа је отворена 1966. на мађарском језику. Од 1957. настава иде и на српском језику, а укинута је 1964. Од 1973. реформом у школи укидају се виши разреди у Јерменовцима и настава од 5-тог до 8-ог организује се у Пландишту на мађарском језику. Данас поново у Јерменовцима постоји осмогодишња школа на мађарском језику и четворогодишња на српском.

Оно што посебно везујемо за ово насеље је нафта. У атару села 1951. године почињу истраживања налазишта нафте и 9. новембра 1952. на површину први пут избија нафта. Континуирана производња креће 25. маја 1953. године. Тада је саграђен индустријски колосек и нови асфалтни пут и уведена је струја. Само село струју добија 25. децембра 1958. године, а телефон знатно раније 1920.

Општине Алибунар и Пландиште су 1968. повезане асфалтним путем које пролази кроз Јерменовце. Нафташка колонија је формирана 1955. када су саграђени савремени станови, раднички хотел и ресторан друштвене исхране.

Поменућемо и податак да је од 1973. године отворена бања сезонског карактера са лековитом термалном водом, која је након пар година престала са радом. Централни водовод ово насеље добија 1976. године.

Село нема природних споменика културе ни паркова. Има само један доба (од 98 до 268 године н.е.) пронађени су новац и темељни зидови, споменик палим борцима у Другом светском рату који је изграђен 1961 године.

По археолошкој карти Војводине коју је саставио Рудолф Шмит, а издало Историјско друштво у Новом Саду 1939. године.

ГЕОГРАФИЈА

Јерменовци се налазе у западном делу општине. На свега 500 метара западно од овог села је канал Дунав – Тиса – Дунав преко којег постоји мост који спаја општину са алибунарском. Иначе, канал ДТД је почео да се гради 1947. године по пројекту инжењера Николе Миркова. Све воде општине отичу у ДТД. Његова укупна дужина је 150 км, а 30 км протиче кроз општину Пландиште. Размак између круна насипа је од 50 до 60 метара, а висина насипа се креће између 5 и 7 метара. Овај канал одводњава северни део атара Јерменоваца.

Надморска висина села је 78 м. У атару Јерменоваца налази се и најнижа тачка надморске висине у општини, која износи 74,6 м.

Сам атар Јерменоваца има облик неправилног многоугла, правац пружања је северозапад – југоисток дужине 13 километара. Највећа ширина јерменовачког атара је 8 км.

Село се пружа југозапад-североисток. Облик насеља је неправилног правоугаоника. Дужина села је 1500, а ширина 750 м. Постоје 4 дужне и исто толико попречних улица. Секу се под правим углом и све су асфалтиране. На улицама има доста зеленила.

СТАНОВНИШТВО

По последњем попису из 2011. године Јерменовци имају 905 становника. Просечна старост је 42 године.