Историја

Пустара Балад или Балат помиње се као насеље од 1385. па до 1446. године. На старо насеље подсећа балатов салаш, западно од села. До краја 17 века ово насеље се помиње у писаним документима. За време Турака имало је свега 15 домова, али је једино насељено место заједно са Великим Гајем за време владавине Турака у нашој општини. Кроз 18 век помиње се као ненасељена пустара.

Крајем 18 века ову пустару откупљује темишварски спахија Јосиф Маленица, који је у то време већ поседовао Стамору и Мали Гај, насеља у данашњој Румунији и Велики Гај. Касније по усменим казивањима Милешева, кустоса вршачког музеја, ове поседе откупљује барон Ернест Данијел. Од друге половине 19 века постоје две веће групе салаша, Мали и Велики Балат са око 600 становника и то углавном спахијских радника Мађара и Немаца, чувара стоке и поља, дакле беземљаша. Њима након Првог светског рата није био признат статус аграрних интересената, па су морали да напусте посед.

Прво веће насељавање било је након Првог светског рата, 1921. године кад су у Балат стигли први колонисти, аграрни интересенти из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске – и то из Лике, Крајине, вараждинске жупаније, затим из Далмације, а мањи део и из Србије. По Летопису Српске Православне Цркве, на имање барона Ернеста Данијела до краја јуна 1925. насељено је око 135 породица. Први председник ове насељеничке аграрне заједнице био је добровољац Стојић Максимовић из Приједора – Босна. Нови становници су насељавани по спахијским зградама, а 1924. већ су неке породице почеле саме да зидају своје куће.

Како стоји у Летопису, сваки насељеник имао је право да добије 8 и 3/4 ланца добре земље, а они који су у почетку дошло добили су инвентар од пољског радила, коње, кола, краве, овце, свиње и неке машине потребне пољопривреди. Начин обрађивања земље примили су од овдашњих Срба староседелаца. Начин облачења такође. Тако је у летопису СПЦ записано “Одело, нарочито женске почеле су носити као и остале Гајчанке, а мушки зими шубаре и грудњаке. Хлеб праве од пшеничног брашна, а ради штедње по неки пут и од кукурузног”.

Балат 1925. године мења име у Александров Гај. Те 1925. у Александовом Гају постојала је школа са 40 ђака. У јануару 1926. населила се из Батање из Мађарске 91 породица. Ови насељени оптанти били су прво насељени у Македонији у околини Штипа и због тешких услова живота тражили су од ондашњег Министарства аграра да их преселе. Тако су стигли у Александров Гај. За њих у летопису СПЦ пише: “Ови су људи миран и побожан народ, често посећују цркву, радени су и штедљиви, а што им је од особите важности и похвале, да медјусобно живе у потпуној слози и заједничком помагању”.

Насеобина Александов Гај изабрала је себи за патрона свету Богородицу, односно празник Рождества Пресвете Богородице – Малу Госпојину. Те 1926. године 21. септембра служена је прва свечана литургија посвећена Рождеству Пресвете Богородице, у згради школе. Исте године организоване су нове црквене општине у Александровом Гају, Великом Гају и Милетићеву са Кривом Баром, Абазијом, Великим Ритом и Биосегом. У Александров Гај у мају 1930. године доселило се 38 породица из Барање. Исте године била је велика оскудица за исхрану становништва, тако да су Немци из Великог Гаја купили око 300 катастарских јутара земље од Срба из Александровог Гаја.
Са идејом о изградњи спомен цркве у Александровом Гају кренуло се 1933. године. Током 1934.године сакупљена су средства за изградњу цркве у спомен престолонаследника Петра. Двор краља Александра послао је 7. априла 1934. године 10.000 ондашњих динара за спомен цркву, у мају исте године Министарство пољопривреде 25.000 динара и многи други донатори. План цркве урадило је Министарство грађевине бесплатно. Темељи су ударени на дан рођења престолонаследника Петра, а ондашњи епископ банатски др Георгије Летић је освештао камен темељац. Дивизијски генерал и командант жандармерије у Београду, ондашњи Душан Марковић и његова супруга поклонили су “Звоно Бранкица” за помен њихове рано преминуле ћерке. Црква је завршена и освештана 29. септембра 1935. године.

Прелиставајући странице прошлости Александровог Гаја стижемо пред Други светски рат. У ово насеље непријатељ је ушао 11. априла 1941. године после слабог отпора мештана. Ово место је ослобођено 1. октобра 1944. када су у село ушле прве руске трупе са партизанима.

Током 1945. већина заробљеника, становника овог села се вратила из немачког заробљеништва. Године 1948. сад већ Купиник има 998 становника по првим статистичким пописним подацима. По Летопису СПЦ крајем 1955. Купиник је имао 228 домова у којима је живело 1144 душе.

Порта и парохијски дом су ограђени 1968. Изграђен је пут од асфалта до месне канцеларије па све до краја села према Гају.

Пут до Купиника је асфалтиран 1969.године, а одмах је почео да долази и аутобус у село. Асфалтиране су и улице у самом насељу и то до цркве улицом Братства и Јединства скоро до краја, Кордунска и прилаз до ње 1970. Тих година део становника овог села одлази у иностранство и то највише у Шведску, Аустралију и Аустрију.
Село добија ново гробље 1973. године знатно ближе селу од старог.

У Летопису СПЦ наишли смо на занимљиве белешке од 20. септембра 1991. године које преносимо у целини: “У књизи “Попис сликарских и вајарских дела … на подручју Баната ” штампане 1981. у Новом Саду на страни 41. и 42. под насловом Купиник, наведени су следећи подаци….. да је село некада било спахијско добро, да је после Првог светског рата, насељено словенским добровољцима и оптантима из Мађарске. Храм је подигнут 1935. у српско-византијској традицији, а у стилу Лазарице (Лазарица је придворна црква кнеза Лазара у Крушевцу посвећена св. Стефану, саграђена између 1377/78 и 1381. Припада српском градитељству моравског стила; више пута обнављана, а последња рестаурација извршена 1904 -1908).

Неколико икона је “моловао” 1882. Алекса Свиленгошић из Модоша, садашњег насеља Јаше Томић и да је ово свакако прилог неког верника са стране новом храму”. Храм је реновиран 2007. године.

Ево још неких занимљивости из живота и обичаја Купиничана. Ујутру рано, кад освиће Божић, деца иду од куће до куће и “коринђају”, односно певају божићне песме, честитају домаћину Божић, а домаћин их дарује орасима, сувим шљивама, слаткишима, новцем. Свуда је обичај да се ово обавља уочи Божића, на Бадње вече, сем у Купинику.
Први телефон је зазвонио 1948. године, а село струју добија 1963. Село има централни водовод.

Школска зграда постоји пре досељавања добровољаца, дакле пре 1921. по усменим казивањима његових становника Петра Зрнића и Исе Ракића које су опет ове податке сакупили од бившег становника Малог Балата из околине Суботице – његовог имена се, на жалост, нису сетили. Наставу су највероватније похађала деца спахијских радника и то на немачком и мађарском језику. Други део школе, предњи, сазидан је касније. После Првог светског рата први учитељ био је католички свештеник Стево Смољо који је из Александровог Гаја отишао у Ватин на место свештеника, а први православни учитељи били су Душан и Деса Вукмировић, Црногорци. Настава је ишла на српском језику. Након њих учитељ је постао Владимир Вукмировић, који, мада је имао исто презиме, није био рођак са предходним учитељима. Интересантан је као иницијатор изградње Дома културе који је направљен између два светска рата.

Име Купиник везују мештани за купине којих је раније било у изобиљу у атару овог села. Данас, остало је само име, купина је све мање, кажу уништили их пестициди.

То би била прича о Купинику. Велику помоћ око прикупљања података пружио нам је Драган Панић, шеф месне канцеларије и становници овог села Петар Зрнић и Исо Ракић. Такође, уз велико разумевање православног свештеника Славка из Великог Гаја који нам је уступио Летопис Српске Правоиславне Цркве (вођен у периоду од 1925. па до 1996.) изнели смо вам, верујемо, занимљиве податке. Остале податке узели смо из Географске монографије војвођанских општина, аутора магистра Лазара Лазића.

Географија

Купиник се налази у источном делу општине уз саму границу са Румунијом – свега 700 метара их дели од границе. Од Великог Гаја удаљен је 3 километра, а од Пландишта 10.

Насеље је лоцирано на језерско-лесној тераси. Надморска висина земљишта на коме је изграђена црква је 80 метара, али то није највиша тачка у селу – у источном и југоисточном делу појављује се висина и до 82 метра.

Најзначајнији потеси у атару овог села су Јаблање и Црногорска табла. По топографским картама из 1954. на месту потеса Јаблање био је потес Балат.

Правац пружања Купиника је северозапад-југоисток, дужина му је 1500 метара, а највећа ширина је око 700 метара.

СТАНОВНИШТВО

Број становника овог насеља од 1948. године када се први пут јавља у статистици пописног становништва као насеље, био је 998, 2002. године – 365. да би по последњем попису из 2011. године износио свега 238 становника.

Занимљивост је и та да је ово насеље имало највеће процентуално учешће Срба међу свим насељима у општини, чак 97,5 процената (подаци из 1991. године).