ИСТОРИЈА

Први писани подаци о Маргити јављају се у 17. веку. Тада се помиње као Сент Маргита што у преводу значи Света Маргита, почетком 18. века постаје само Маргита, у 19. веку Нагy (Нађ) Маргита, што на српском значи Велика Маргита и након Првог светског рата поново Маргита. По Феликсу Милекеру Маргита се први пут помиње 1597. као феудални посед Гашпара Тота, а по мр Лазару Лазићу 1637. највероватније је насеље добило име по црквеном патрону. Извесно је да су први становници овог насеља били Срби. У књизи Војводина од најстаријих времена до Велике сеобе народа др Ј. Поповић је написао да је “јужни Банат” у 16. веку био етнички српски, јер Ортеније означује овај регион за који нема података из тог доба, као Србију – Расциу (Рашку).

Академик Јован Ердељановић у својој књизи “Срби у Банату” написао је у делу о Великој Маргити – у предању о насељу да су стари људи причали да су им преци становали најпре у растуреним земуницама. У прилог томе иду и подаци из већ поменуте књиге о Војводини од најстаријих времена где смо пронашли да су српска села у 16. и 17. веку на подручју Баната “групе земуница, колиба или бедних кућица, већих или мањих“. Затим да је свако градио где је хтео и како је хтео. Места пребивања су била раштркана. У то доба живело се под земљом или у сасвим бедним ниским кућицама које су више личиле на колибе саграђене од плетера, олепљене блатом, а покривене трском, шашом, рогозом или сламом. Села су се могла наћи више по ђермовима и дрвећу око места пребивања него по зградама.”

У Војводини, у периоду када је настала Маргита, куће су биле мешовите, односно колибе – земунице. Имале су одељења под земљом и дрвене оџаке и на удаљеној страни прозор, мало одигнут од површине земље. Храну су држали у јамама – земуницама, стоку у природи, а људи су углавном седели напољу око велике ватре где су припремали храну. Главно занимање ондашњих Срба било је сточарство. Гајили су домаћег коња, који је био на средини између средњоевропског коња и магарца, доста близу мазге, затим рогату марву, овце у великом броју и мало свиња, углавном у храстовим шумама и у мочварним деловима, далеко од очију Турака .

Земљорадњом су се бавили тек толико колико им је било потребно за храну и то су сејали пшеницу. Кромпир и кукуруз у ове крајеве стигао је тек у 18. веку. У селима је било и занатлија, ковача, колара и ћурчија. На челу села се налазио кнез. Године 1713. Маргита је имала 22 дома. Три године касније ово насеље је додељено вршачком диштрикту (дистрикту). У периоду од 1724. до 1740. већи део становника се иселио, а на њихово место, вероватно одмах после 1740. настанили су се Румуни. Најстарије румунске фамилије су Ардељани, Гроза, Згрђа, Јоргован, Кокора, Муста, Паскулови, Царан, Шипецан, Гатајанц… У Прегледу колонизације Војводине у 18. и 19. веку др Борислава Јанкулова стоји да после освајања Баната од Турака (средина 16. века) долазе Румуни у све већем броју у равни Банат чак из Ердеља.

До доба Марије Терезије заправо није ни било румунских општина у Банату, јер су они живели само у повременим покретљивим насељима, а њих су често мењали по пространим пределима. Прва румунска насеља постала су у источном Банату. Марија Терезије сматра Румуне као равноправне колонисте, те их дотацијама изједначује са Немцима, чак више поклања пажњу њиховим насељима и кућама. Наређује да кућна подручја (“плацеви”) морају бити дугачка 75-100 хвати, широка 12-15 хвати, а растојање између кућа да буде, с обзиром на пожар, најмање 9 хвати. Сваки домаћин дужан је да засади 20 комада дрвета, дудова, топола или врба, било пред кућом било у дворишту, а највише дудова ради гајења свилене бубе, о чему је општинско поглаварство строго водило рачуна. Топола брзо расте, даје огрев и хлад стоци и живини, а врба пруће за корпе. Сем земље сваки домаћин је примио и разно семе на отплату, па и за кудељу, лан и дуван, а парцеле њива треба да се омеђе шанчевима и камењем. Власници се на три године ослобађају пореза, као и осталих дажбина и кулука. Румуни, пре свега сточари, тешко се везују за земљу, па је Марија Терезија наредила да им се додељују мањи поседи, уместо целе сесије (34 ланца), половина па и четвртина.

Колонизацију Румуна спроводи у то доба и војна власт у јужном Банату где је потреба за оружаном снагом била велика. За време царице Марије Терезије основана је Парохијална општина у Маргити по некима 1750. а по другима нешто раније-1715 године. Црква брвнара подигнута је 1742. године и била је од прућа и под шиндром. Из ње су све иконе у садашњој цркви и све су српске, по Ердељановићу.
Српска црква је сазидана 1810. године. Нова црква, која и данас постоји, зидана је од 1833. до 1836.године за време патријарха Јосифа Рајачића и Стефана Стратимировића, а за владе цара Фердинанда Првог, стоји у Летопису Српске православне парохије у Маргити, о чему сведочи и Повеља прикључена овом Летопису писана старословенским писменима на румунском језику која у преводу гласи: “Са помоћу Божјом и његовом вољом свешта (освети) се овај Св.храм на силазак Св.Духа – кроз Високопреосвећеног и праведног гос. Јосипа Рајачића, православног епископа вршачког, карансебешког и лугошког, а за време благовјерног императора и краља Фердинанда Првог”.
Свети храм је посвећен Светој Тројици, а слава се одржавала редовно и свечано. Тај храм је имао три звона, два су за време рата 1915. године Аустријанци однели, да би 1938. године набављена два нова звона, која су освећена 29.маја те године, која и данас постоје. Ливена су у звоноливници “Предрага Јовановића”у Новом Саду. Овај храм до 1899.године био је заједнички за Србе и Румуне, када су је Срби откупили од Румуна. Румуни су подигли своју нову цркву 1899.године. Од 1775. па до 1826.године црквени рачуни се воде на српском, а затим на румунском и то пишу исти свештеници, Срби Никола и Кирил Јовановић. У цркви постоје матичне књиге рођених и умрлих од 1792. а венчаних од 1824.године, од када се протоколи венчаних, крштених и умрлих воде на румунском језику. Гробље је одувек на овом месту, код станице на Селишту. Приликом копања пруге, наишло се на старо гробље; због вампира било је преко воде (а око села био је шанац, због колере). О том гробљу се у Маргити ништа не зна.

Од 1716. до око 1830.године пролазила је пошта из Темишвара крај Денте, Маргите и Алибунара за Панчево. Средином 19. века Маргита је била развијено село. Имала је 7 млинова , 5 кафана… По Ердељановићу село није било спахијско, него су само сељани давали десетак држави, који су носили у Денту – постојале су две старе државне куће у којима се скупљао десетак. Само 4 фамилије у време Марије Терезије добиле су целу сесију (34 ланца ораница) и то: једна румунског попа, једна српског попа, једна Максе Комердеља и једна Пасуљевих.

Школа се помиње 1879. године на румунском језику , нешто касније на српском. Настава је одржавана у парохијским домовима. Између два рата постојале су две одвојене школе. Трајале су 6 година плус 2 године репетиције када су два дана у недељи деца ишла на наставу. Непосредно после Другог светског рата, школа је трајала исто 6 година до 1958.године, када се организује настава у трајању од 8 година . Деца су ишла у Основну школу “Лукреције Анкуцић” до 1974. када се школство у општини централизује у једну јединствену школу под називом ” 1. октобар”. Тада у Маргити иде настава до 4 разреда, на српском и румунском. Године 1990. укида се школа на румунском језику, а овај језик се изучава као језик средине, са два часа недељно. Године 1997. у Маргити је отворено одељење Основне школе “Доситеј Обрадовић” са 8 разреда на српском језику и изучавањем румунског као језика средине.

У Маргити је отворена железничка станица на новосагређеној прузи Велики Бечкерек, данашњи Зрењанин – Маргита 4.маја 1889.године, а 1. јула 1891. године отворен је саобраћај и на новој прузи за Вршац. Српска војска је ушла у ово насеље 12.новембра 1918.године и тада је Маргита припојена Торонталско-тамишкој жупанији.

Након I Светског рата у овом насељу највише је живело Румуна (973) и Срба (705) нешто Мађара и Немаца само један Словак и осталих 35. По последњем попису најбројнији су Срби, у процентима има их 44,12%, Румуна 28,94%, следе Роми са 10,22%, Мађари са 9,55% и други. Структура становништва у Маргити није мењана између два светска рата пошто није било насељавање колониста. По подацима из Летописа Српске Православне Цркве, из овог насеља око 50 мештана одведено је у немачко заробљеништво 1941.године и то Срби и два Румуна и међу њима је био и ондашњи свештеник Михајло Николић. Насеље је ослобођено 2.октобра 1944.године када су ушле јединице Црвене армије и Народноослободилачке војске. Одмах након тога добар део заробљеника је почео да се враћа кућама.

Ово насеље добија струју 28.новембра 1961.године увече у 18,15 сати, односно уочи ондашњег државног празника Дана републике и тада је у Летопису СПЦ записано “Када су сијалице засветлиле – сво грађанство од најмлађег до најстаријег изашло је на улицу где је настала општа радост – дозивање, па и много суза радосница”.
Године 1962. довршен је пут од Вршца до Велике Греде преко Маргите и Пландишта.Ово насеље телефон добија 1920.године, а немамо података ко је од првих становника добио приватни број. По археолошкој карти Војводине коју је издало Историјско друштво у Новом Саду 1939.године, Маргита из неолитског доба (од 5000 – 3000 год.п.н.е.) има појединачни налаз и археолошке налазе без временског одређења – реч је о хумкама. Феликс Милекер у Летопису општина подунавске области написао је да је између 1878. и 1901.године, приликом радова на прокопавању моравичког канала, ископан један мамутов костур од којег се више костију чува у вршачком музеју. Такође је написао да један брежуљак у атару називају “Четатје” што значи тврђава. У атару овог села на Обровачком пољу било је српско село “Обровац” 1597.године које је као и Маргита припадало поседнику Гашпару Тоту.

Родови познатог порекла по Ердељановићу су: Бирђан, Голубов, Дамјанов, Кокорин, Јованов, Угрин, Комердељ, Царани, Лазић, Мандић, Мијајловић, Брусић, Нецин, Николин и други Све српске породице имале су кућну славу, а и код Срба и код Румуна, човек који је ушао у кућу морао је примити и презиме и свеца.

Маргита нема споменика културе ни природних реткости. По времену настанка и архитектури издвајамо Српску православну и Румунску православну цркву, обе изграђене у 19 веку. Од споменика постоји само спомен – плоча посвећена борцима НОР-а на објекту железничке стражаре.

ГЕОГРАФИЈА

Маргита лежи на јужној граници језерско-лесне терасе, надморска висина је 81 m, а треба напоменути да се највиша надморска висина у општини (89,5 m) налази у њеном атару, на потесу “Визурин”.

Атар Маргите је својим северним делом смештен на језерско-лесној тераси, а јужним у Алибунарској депресији. Запажа се велика густина детаљне каналске мреже. Каналисана Моравица сече атар Маргите по пола – ова лутајућа река каналисана је 1864. године, а настаје од неколико потока у Румунији и улива се у канал ДТД. Укупна дужина Моравице је 34 km, кроз Србију тече 18 km, а кроз нашу општину 12 km. Поред Моравице, атар Маргите ограничен је на југу Шулховим каналом, који је прокопан од 1860 – 1863. године. Његова укупна дужина је 13 km, а од тога на територији општине 8 km. У северозападном делу атара налази се корито реке Ројге чије је каналисање завршено 1942. године.

Маргита има правоугаони облик, правац пружања је југозапад – се видети неколико новијих које одступају од овакве форме.североисток. По дужој оси Маргита је дугачка 1700 m, а широка 700 m. Све улице се секу под правим углом. Поред класичног типа панонске куће може.

СТАНОВНИШТВО

Бројно кретање становништва у овом насељу је следеће: 1869. било је 1985 становника, 1880. – 1748, 1890. – 1819, 1900. – 1876, 1910. – 1847, а 1961. године Маргита је имала највећи број становника – 1998, 1991. године ово насеље бројало 1313 становника, 2002. – 1047, а по последњем попису из 2011. године насеље броји 924 становника.