ИСТОРИЈА

Марковићево је настало по одласку Турака из Баната године 1842. под називом Ујфалу, а лежи на некадашњим пустарама Ујфалу и Крива Бара. Насеље је мењало име више пута. Основано као Ујфалу, седам година касније мења име у Крива Бара, 1861. године поново се насеље зове Ујфалу, 1888. Торонтал Ујфалу, 1919. дакле, након Првог светског рата Крива Бара и 1946. након Другог светског рата, Марковићево по Светозару Марковићу.

Кривобарачко пољско добро које је обухватало површину од 1221 ланац давано је у закуп од 1783. до 1789. године, дакле 6 година за 651 форинт, по ланцу 31 3/4 крајцара годишње написано је у Летопису Подунавских области, Феликса Милекера.

Године 1800. загребачки бискуп у замену за хрватско добро добио је кривобарачко пољско добро које је одмах подељено хрватским феудалцима, највећи део барону Бедековићу.
На том пољском добру барон Бедековић је 1842. године населио 79 мађарских католичких породица из Сајана (насеље се налази у општини Кикинда, између Падеја и Иђоша) и Бикача (у општини Кикинда, северозападно од Башаида) као раднике на поседу. Иначе, Мађари су били познати као добри и вредни радници, односно како стоји у Прегледу колонизације Војводине у 18. и 19. веку, као испробани кубикаши били су једини радници који су могли искусно да одводњавању мртвеље и баруштине у Банату “и сама та водом натопљена низија, нарочито подесна за вртарство и сађење дувана, изискивала је опробане и истрајне раднике као што беху Мађари” (завршен цитат).

Ова колонија је 1843. имала 352 становника, три године касније 390, затим 1847. пред револуцију 333, а 1848. – 265 становника. Колонисти су имали школу са богомољом. Припадали су великогајској парохији.

Колонија је уништена 1848. године, када је становништво напустило ово насеље. Вратили су се две године касније, дакле 1850. Тада се Мађарима придружују и немачки колонисти. Године 1853. у овој колонији је живело 455 становника.

Овај посед је 1860. године прешао у власништво Лудвига Ђерђанфија. Насеље је тада имало једног велепоседника, поменутог Ђерђанфија и 69 малопоседника. Површина атара овог насеља износила је 1373 ланца. Године 1887. насеље је страдало од великих поплава.

Прираштај становништва у овом насељу био је знатан. По првим званичним пописним подацима насеље је имало 514 становника, затим 1880- 524. Године 1890. бројало је насеље 603, 1900-526, затим 1910 -663. Након Првог светског рата, тачније 1921. године, насеље је имало 598 становника, а по Феликсу Милекеру 637 од чега 427 Мађара, 195 Немаца, 13 Срба, 3 Румуна. Непосредно пред Други светски рат (1931.) Крива Бара је имала 652 становника, након тога, године 1948- 617. Од овог периода број становника у Марковићеву стално опада. Тако је 1953. било 605 душа у насељу, 1961 -505, 1971-420, 1981. године 310, 1991- 239 и по последњем попису 2002. само 216 становника, што је чинило 1,61% укупног становништва у општине. По овим подацима насеље је бројало највише становника на почетку 20 века 1910 – 663. Етничка структура становништва промењена је доласком колониста након Првог светског рата у корист Срба – до тада у овом насељу највише је живело Мађара и Немаца- данас је Срба- 70,37 посто. Знатан је и удео Мађара – око 21,30 посто.
Оно што је специфично за Марковићево, кад је у питању становништво, је податак да је ово село имало највећу средњу старост у општини по попису 1981. а по последњем попису индекс старења расте у Марковићеву, али није више највећа вредност у општини.

И некад и сад становници Марковићева се баве претежно пољопривредом.
У новембру 1918. ушла је српска војска у Ујфалу. Насеље је припојено 1919. Торонталско-тамишкој жупанији и тада мења назив- постаје Крива Бара. Од 1924. припада вршачком срезу.
Колонисти из Хрватске и мали број из Босне населили су ово насеље 1922. као заслужни борци-солунци. Били су то углавном Личани и Кордунаши, по казивању Анке Жупунски чији су родитељи такође стигли из Хрватске из Петровог Личког Села.

Посед великопоседника Лудвига Ђерђанфија 1920. године пада под удар аграрне реформе. Подељено је 800 ланаца овог кривобарачког велепоседника аграрним интересентима. Остатак свог поседа Лудвиг Ђерђанфи је продао српском велепоседнику Јовану Жупунском. У Марковићеву данас живе наследници Јована Жупунског, праунук Миодраг Жупунскиса породицом.

По подацима из листа Зрењанин објављених 30. септембра 1972. године Јован Жупунски је рођен у Варјашу у Румунији. Био је учен, завршио је гимназију у Араду, а након тога се бавио економијом у родном месту, где је породица Жупунски имала велики посед. Стекао је заслуге, написано је даље у листу Зрењанин, за румунске железнице уступивши део свога земљишта за изградњу пруге. Из родољубивих разлога оптирао је 1920. године и населио се у Зрењанину, ондашњем Бечкереку, кад је купио и посед у Кривој Бари. Унук Јована Жупунског, Реља Жупунски рођен је у Зрењанину, али је након Другог светског рата дошао да живи на посед Жупунских у Марковићево. Аграрном реформом одузета му је већина поседа. Велепоседник Жупунски био је члан Митрополијског савета у Карловцима и истакнути члан Матице српске у Новом Саду. Био је и члан Народне радикалне странке Николе П. Пашића под бројем 481. из 1923. што смо утврдили на основу чланске карте коју нам је показао његов праунук Миодраг Жупунски. Познат као мецена сиромашних ђака, Јован Жупунски је помагао њихово школовање.

Умро је у Зрењанину 1932. године и на његовој сахрани се окупила велика маса света из целог Баната, написано је о овом познатом српском велепоседнику у листу „Зрењанин“.
Од потомака Јована Жупунског добили смо и чланак из ондашњих новина “Дан” са датумом 9. 03. 1936. године (година нечитка). Новинар Н. Крстеканић под насловом “Из галаксије снажних Војвођана – Чика Јова Жупунски” је, између осталог, написао:

“Чика Јова је био имућан економ, племениташ, чији су се претци од давнина одликовали племством. Био је “вирилац” у Тамишкој жупанији и често је одлазио на жупанијске седнице и скупштине. Познавао је цео Банат , а и њега су знали сви жупани и “вирилци” из Баната. Био је веома друштвен, волео је да путује и често се појављивао и на црквеним Саборима у Карловцима … Од свих књига и новина њега је највише занимала спортска рубрика у немачким и мађарским новинама. Био је сталан претплатник некадашњег бечког “Спорт-Цајтунга”, који је пратио спорт читавог света, доносио податке о рекордима, фотографије најјачих људи света и тако даље”.

Био је спортски грађен, изузетно снажан, што потврђује прича новинара Крстеканића “Имао је веома снажан “гриф”, а најпознатија му је атракција била разбијање ора-коштуњца прстима. Положи коштуњац на сто, дигне велики прст левом руком и просто сатре најчвршћи орах коштуњац. Једном је, прича се, барон Рајачић, са којим је покојни чика Јова врло добро живео, у Карловцима код Смотре (приликом заседања Сабора) плаћао пет круна на једну од коштуњца, који чика Јова не би могао разбити. Карловчани су тражили најчвршће коштуњце, али не нађоше ни један, који чика Јова не би размрскао својим прстом.” Јован Жупунски је носио банатску одећу, одело од чоје, а на глави шешир са великим ободом. О снази и спортском умећу Јована Жупунског написао је новинар Крстеканић у листу “Дан” и ово:
“Једном, када је покојни Сима Антонић-Бојовић бивши аустро-угарски шампион, Србин из Босне, суделовао на једном мечу у бечком циркусу “Бекетов”, чика Јова се нашао са неким Србима студентима у циркуској ресторацији где су седели шампиони Циклоп Пољак, Тиберио Шпанац, Мурзук Немац, Кутузов Рус, Сима и још неки. Сима замоли чика Јову да покаже своју снагу на флаши од пива. Чика Јова узе једну пуну пивску флашу и малим прстом утисну запушач у флашу. Темпераментни Тиберио, који се иначе продуцирао и са биковима, нарочито је био љут, што није могао да утисне запушач. Ни Збијенковски није могао ту атракцију да обави. Чика Јова им је још два “штопла” утиснуо, да не би мислили да је то неки трик.”

Насеље школу има од настанка. Нова зграда школе је саграђена 1937. године, где су ђаци похађали наставу све до 1976. када је, након централизације, престала са радом. Након тога деца иду у школу у Милетићево и Велику Греду.
Богомоља такође постоји од настанка насеља – била је заједно са школом. Данас постоји црквено-римокатоличка кућа и православна богомоља у згради школе у једној учионици.
Оба гробља, и православно и католичко, одвајкада су западно од села, једно до другог.
Једна од најстаријих зграда је и кафана СУР “Миња” Милорада Ћирића која је направљена око 1920. године.
Насеље добија данашњи назив после Другог светског рата 1946. године. Налази се у крајњем североисточном делу општине уз саму границу са Румунијом, коју овде чини Брзава. Од првих кућа па до Брзаве има око 50 метара. Повезан је са Милетићевом (2км) и Банатским Соколцем (5км) – пут је изграђен 1968. године, а са друге стране са Дужинама (5км) – пут је изграђен 1988.

Дом културе је озидан 1957. године уз помоћ мештана и ондашње општине Велика Греда. У њој је месна канцеларија.
Пошту насеље никад није имало. Телефон је добило 1985. године – 48 бројева, а 1999. аутоматску телефонску централу. Струју насеље добија 1963. године. Плин је уведен 1991. и око 75% становника га користи. Водовод је изграђен 1999 .године. Село нема никаквих споменика, ни природних реткости.

Господин Милорад Жупунски обезбедио нам је занимљиве податке о велепоседнику Јовану Жупунском, а госпођа Анка Жупунски о досељавању Срба и о школству између два рата.

ГЕОГРАФИЈА

Село је лоцирано у Иланџанској депресији на надморској висини 79 m. Околни терени су нижи и преко 2 метра.
Облик атара насеља је неправилан четвороугао. Највећи потеси у атару су Лапош и Шимина одаја. Подземне воде задају исте проблеме, као и на целој територији општине.

Марковићево спада у насеља са крстастим обликом основе – тачније село има облик латиничног слова Ф. Овај облик је настао тако што је изградња Марковићева прилагођена геоморфолошким приликама, пошто узвишење на којем се налази има исти облик.

Марковићево има три улице. Главна је дугачка око 800 метара, а споредне око 500 метара. Асфалтиране су две и по улице. Куће припадају панонском типу.

За Марковићево везана је река Брзава која је место где мештани овог и суседних села радо проводе топле летње дане. Ова река извире у Румунији на планини Семеник, јужно од Решице, а улива се у канал Дунав –Тиса- Дунав код Банатске Дубице. Дужина ове реке је 180 km, а кроз нашу земљу протиче у дужини од 20 km. Укупна површина са Терезијом је 3.034 km. У нашу земљу улази североисточно од Марковићева, прва 4 километра тока представља државну границу са Румунијом, а наредних 16 km представља северну границу општине, са општином Сечањ.

Брзава је каналисана почевши од 4 km западно од Денте у Румунији па до ушћа у ДТД у дужини од 33 km. Са прокопавањем корита Брзаве почело се 1745. године и везано је за име првог војног гувернера Баната, грофа Клаудија Флоримундуса Мерсиа и каналског инжењера, Максимилијана Фремоа. Радови на прокопавању Брзаве завршени су 1764. У Летопису Подунавских општина Феликса Милекера забележено је да је 11. октобра 1928. одржана лицитација за подизање одбрамбених насипа на Брзавском каналу. Брзава одводњава западни и источни део атара Марковићево.

СТАНОВНИШТВО

По последњем попису из 2011. године Марковићево има 160 становника. Просечна старост је 45 година.