ИСТОРИЈА

Крајем периода под турском владавином, дакле у другој половини 17. века први пут се помињу насеља Морминт – данашње Пландиште, Зелдеш (изгорео 1848. у револуцији и никада није обновљен – налазило се у атару данашње Велике Греде о чему сведочи истоветно име потеса), Сент Маргита – данашња Маргита и Сент Јанош – данашње Барице.

Морминц или Морминће што на румунском значи гробље, по одласку Турака 1717. године бројало је 44 дома. Године 1737. је већ ненасељено. Управа Коморе у зиму 1787. и у пролеће 1788. насељава Немце из Грапца, Хацвелда (садашњи Жомбољ), Велике и Мале Јече и Остерна (сва су насеља данас у Румунији) на ово морминтско добро. Тада је дошло 123 немачке обитељи. Нову колонију колонисти су назвали по председнику коморе, грофу Карлу Зичију, Зичидорф. Ова колонизација припадала је петој колонизацији под монархијом која је носила назив Терезијанска и Јозефинско – Леополдинска или колонизација под Јосифом II која обухвата временски период од 1781. до 1800. године. Подељене су 123 сесије. Једној сесији одређеној још за време Марије Терезије припадала су 24 ланца ораница, 6 ланаца ливаде, 3 ланца утрине, 1 ланац плаца и грунта, укупно 34 ланца.

Већ у јесен 1788. колонисти су морали да беже од Турака из алибунарског логора, који су овом околином тада крстарили. Ово насеље је од почетка имало свог свештеника и учитеља. Јосиф II, син Марије Терезије, касније његов наследник Леополд II су о државном трошку подизали храмове и школе колонистима и то тамо где има најмање сто душа у једном насељу. Већ 1788. године, дакле непуну годину по доласку Немаца, саграђена је молитвена кућа, богомоља, од дрва, без торња са једним звоном, позната под именом Јосефглоцке (Јозефглоке) и кућа за свештеника. Већ 1792. нови колонисти су добили “аусвајз”, односно личну карту. Године 1809. у овом насељу живело је 1068 становника.

Римокатоличка црква у Зичидорфу је почела да се гради 1806. године, а завршена је 1813. Ту цркву је благословио каноник Јанош Крајцер 28. новембра 1813. године. Новцем државног ерара (касе) 1834. црква је поправљена и купљена су 4 звона која и данас постоје. Две године касније купљен је и постављен торањски сат. Црква је саграђена у част Мајке Божије – Краљице Крунице. У њој се налазе матице крштених од 1789. године, а у матичној служби у Пландишту од 1904. године, венчаних од 1895. и умрлих од 1901. На зидовима овог храма налазе се слике које говоре о страдању Исуса Христа – аутор је непознат као и време настанка и вредност слика. Црква има положај православне, претпоставка је да су темеље ударили први становници – православни Румуни, а да су нови колонисти, Немци, практични као и увек, на већ потојећим темељима изградили цркву. Градња Српске православне цркве посвећене светом Рафаилу Банатском почела је 1990. године када су освештани темељи. Крст је стављен 2005. године. Храм је освештан две године касније.

Црква је грађена у српско – византијском стилу по пројекту др Предрага Ристића. Дугачка је 20 метара, широка 12 и висока 13.
Иконостас је резбарен, дрво је храстово са мотивима које су заједнички одабрали др Пеђа Ристић и пландиштански парох Душан Нишевић. Резбарију је израдио инжењер Зоран Ђорђевић из Батајнице. Престоне иконе насликала је Ружица Тодоровић, сликар аматер из Вршца а иконе ДЕИЗИС (Христос на Крсту, под Крстом Богородица и Јован Богослов) пландиштански парох Душан Нишевић. Техника -јајчане темпере на липовој дасци са подлогом туткала и бир креде.

Гробље у овом насељу одувек је на истом месту. Немци су сахрањивани на улазу, иза њих Мађари, а Срби и Јевреји, даље улево. По непотврђеним подацима, на истом месту било је православно гробље, вероватно са почетка насељавања овог дела Баната. На гробљу је 1838. године започела градња капеле светог Доминика, на иницијативу ондашње општине.
Нова капела саграђена је 2000 године и налази се уз гробље северно од Пландишта.

Позна Терезијанска колонизација Баната Немцима спроведена је по Плану за колонизацију Баната коју је израдио Кемпеле, а усвојио ондашњи Државни савет. По том плану сваком домаћинству требало је доделити према члановима породице и квалитету земље онолики комплекс колико је оно могло обрадити. “Земља треба да је у пуном смислу својина онога који је обрађује, са којом треба да се сроди и као посредник да постане прави родољуб”- стоји у Прегледу колонизације у 18. и 19. веку др Борислава Јанкулова који је штампала Матица Српска 1961. године. “Куће су у то доба удобније од Терезијанских, дуже и са више нуз просторија. Свака кућа је морала да има покривени нужник на крају дворишта. При том, ако би ко желео још удобнију кућу, могао је примити од ерара (државне касе) материјал за зидање на отплату од 6 година, с тим да 15 година не плаћа порез на њу”.

“Села Јозефинског доба, коме припада и Зичидорф, већа су и боље уређена. Општинске куће биле су угледније, а за своје издржавање добиле су сесију земље (34 ланца) и утрину. Поред општинских кућа, изграђени су угледни бележнички станови за чије издржавање је одређена половина сесије и ливада. Године 1888. изграђена је нова зграда општине, не зна се која је то била тачно, а 1908. зграда садашњег суда у којој је била смештена зичидорфска општина. На месту где је данас катастар био је бележников стан. У средини села држава је подизала угледне храмове, снабдела их потпуним прибором за богослужење и додељена им је сесија земље. Свештенике је ерар плаћао пуних 10 година, а потом село. Школа постоји од настанка насеља. Добила је своју удобну зграду са учитељским станом и половину сесије. У Зичидорфу је нова школа изграђена 1869. године, а други део дограђен 1894. Обе зграде су срушене. И учитељи су 10 година добијали плату од ерара, а после их је село плаћало. Забележено је да је 1835. учитељ био неки Петер Боден и да је школа имала 192 ученика. Настава је ишла на немачком и мађарском језику. Држава је преузела школе 1869. када је зичидорфска “народна школа” прерасла у “општинску“.

Међу колонистима у том периоду било је и много занатлија, нарочито ткача. Отуда међу Немцима у Банату и Бачкој, толико имена Вебер. И Зичидорф је имао своје Вебере. Сем њих, било је ковача, бачвара и других занатлија.

Ондашње куће су имале своје бројеве, а истим бројевима биле су означене и њиве појединих домаћинстава, тако да су суседи у селу били суседи и на њивама.
Насеље Зичидорф је 1809. године добило тржишно право које је подразумевало право на 5 годишњих вашара и на недељне пијаце, а тржишну привилегију 8. марта 1819. по Милекеру. Не знамо тачно шта је она подразумевала. Нема података којим даном је у Зичидорфу била пијаца, а у Мариолани између два светска рата, уторак је био пијачни дан, као и данас.

Банат је у то време био тежак за становање, пошто је знатан део био под мочварама. Маларија је била распрострањена и косила је многе животе. Најважнији посао био је исушивање Алибунарског и Иланџанског рита. Године 1833. становници Зичидорфа прокопали су канал у дужини једне миље, како би своја добра заштитили од честих поплава. Између два рата, сви канали у насељу су били чисти, а за одвођење сувишних вода служиле су три пумпе, према Банатском Соколцу, Великом Гају и Маргити.
Нови зичидорски срез почео је да функционише 30. маја 1848. Те исте године 7. октобра, Срби су извршили неуспешан напад на Мађаре код овог насеља. У децембру једно одељење војске из овог насеља послато је против алибунарског положаја Срба. Срби су 18. јануара 1849. освојили Зичидорф, да би од 5. до 10. августа исте године насеобина била опет у рукама Мађара, односно Угарске.

Зичидорф је 50 година од насељавања имао 1400 становника, а 1854. чак 2037. Прва апотека је отворена 1864 – први апотекар био је Ладислав Роза. Године 1866. насеље је добило пошту.

У том периоду, тачније 1865. била су 2 велепоседника и 297 малопоседника са површином обрадивог земљишта од 7834 ланца.
Зичидорфска народна банка отворена је 1883. године, а жандармеријска станица 1885. Железничка станица је отворена 4. маја 1889.године, а телефон је спроведен 1895.
Први приватни телефон зазвонио је после Другог светског рата у кући Манојла Торњанског, опшинског судије за прекршаје у пензији. Први артерски бунар избушен је 1886.
Из Зичидорфа је било више исељавања, почев од 1794. Неке породице су се одселиле у Велику Греду и то 1850. када је ово насеље стварано, а неке 1883. у Бетленхазу, насеље недалеко од Павлиша у близини Вршца. Од 1899. године многи су се иселили у Америку, а у Канади код вароши Регина, основали су насеље Зичидорф.
По попису из 1869. Пландиште је имало 2937 становника, следеће пописне године нешто мање – 2636 душа. Од тада број становника расте. Године 1890. бројало је 3128 становника, 1900 -3192 и 1910, после исељавања -2864.

Након Првог светског рата број становника се попео на 3120, да би данас по последњем попису било 4270 ( 2002. године) .

Српска војска је ушла у Зичидорф 12. новембра 1918. Године 1922. Зичидорф је припојен вршачком срезу.

На општинским изборима 6.новембра 1927. изабрано је ново општинско представништво, а 14. новембра исте године, изабран је за председника општине Јулијус Тирк.

Већину становника тада су чинили Немци, преко 80 посто, да би данас Срби били већински, преко 59 посто. Насеље ново име добија након Првог светског рата – Мариолана – по румунској принцези Мариори која је постала жена краља Александра. Поменућемо и податак да су краљ и краљица са својом свитом тада радо долазили у лов у околини Пландишта, према Великом Гају и Купинику, који је тада носио име у част краља, Александров Гај. Након Другог светског рата, Мариолана постаје Пландиште. О томе како је Пландиште добило име постоје две верзије. По једној, име је добило по томе што су људи пландовали, а по другој, мештани овог насеља су, кад је донет први петогодишњи план, сложно говорили “Ура, План-диште”, записао је новинар Владимир Хуђец 26. фебруара 1988. у локалним новинама у репортажи “Најмлађи, али не и најмањи град”.

Како се у периоду између два рата живело сазнајемо од старијих становника Пландишта. Око 1920. године дошло је пар породица из Лике. Врло брзо немачке власти издају наредбу о исељавању Срба колониста из Пландишта који готово протерани одлазе у Чуруг. Једина породица која је остала у Мариолани је породица Маричић чији потомци и данас живе у овом месту.

У кафани Јадран, власништво ондашњег Радивоја Бокшана, Срби су се радо састајали. Тамо је, по сећању госпође Косаре Филиповић, ћерке кафеџије Бокшана, прослављана српска нова година уз фанфаре оркестра из Сент Јаноша, данашњих Барица, који је бројао 24 члана. Тачно у поноћ, са првог угла, чула се музика оркестра, који је свирајући стизао до Јадрана, где се до јутра славило ново лето. Тада је у Мариолани било десетак кафана. Срби су се радо састајали и у кафани браће Тркље (два Србина која су стигла из Америке) која се налазила недалеко од данашњег Босс-а. Игранке за Немце и Немице паоркиње организоване су у кафани, где је данашњи Центар, за крем друштво Немаца у кафани Касино, власништво велепоседника Вожинга, на месту где је данас дечији вртић, за Мађаре у кафани Шаги на путу за Београд.

На игранке са Немцима паорима ишли су и Срби и то недељом, за Нову годину и Божић и за сеоску славу Кирвај, која се одржавла почетком октобра.
Игранке су почињале, по речима госпође Филиповић, “Краљевским колом”, а потом су се свирале полке, валцери, чардаши..
Мариолана између два рата имала је пуно продавница – 12 до 13 са разним артиклима. Могле су се купити ципеле познате марке “Бата”, одела “Тивар” касније “Вартекс” и слично. Власници продавница били су богати Немци.

Апотеку је држао Кардош, два млина Немци Хуберт и Вагнер, дрвара је била власништво Ригера, циглана неког Малог Мишке. Пијаца се пружала испред данашње школе до садашње пословне зграде Агробаната. Од данашњег Суда до аутобуске станице био је парк. Улице су биле чисте, поплочане, канали уређени. Сваке суботе по сећању госпође Филиповић, домаћице и слушкиње код газда су поткречавале куће и чистиле улице.

Занимљивих података о животу у Мариолани између два светска рата изнела нам је и , сад покојна, Милица Шипка, рођена Маричић, која је са две године стигла са браћом и сестрама, родитељима и баком у Мариолану. Њен отац, покојни Никола Маричић, као Солунац-добровољац добио је 8 ланаца земље у Банатском Соколцу плус 5 ланаца “на децу” и право да зида кућу у овом насељу. Ипак, одлучује се за Мариолану где купује кућу и још земље. Породица Маричић, једина од српских обитељи у Мариолани бавила се земљорадњом, остале су биле занатлијске-кафеџија Бокшан (стигао из Великог Гаја), браћа Тркље (стигли из Америке), кројач Поштин (такође стигао из Великог Гаја), лончар Јовановић (нема података одакле је стигао) и ужар Милојковић (из Маргите). По сећању Милице тада је било врло мало Мађара, углавном бироша, који су становали по околним пустарама. Сећа се и једног Румуна који је чувао овце и пар Јевреја, углавном образованих људи, лекара, апотекара и трговаца.

Како се живело у Мариолани? Радило се доста сваког дана, сем недељом, кад су, након доброг ручка, мештани Мариолане излазили испред својих кућа и седели на клупама. Испред сваке куће тада је постојала клупа. Млади су излазили недељом и то само од 18 до 22 сата увече, кад је била и укључивана струја. Пландиште тек 1959. године добија електричну струју.
За Кирвај, обичај је био, да се у центар села изнесе буре од 500 литара, направљено је велико лицитарско срце и будући младожења је својој изабраници поклањао срце, након чега су играли на бурету. То је практично била најава свадбе.

До Другог светског рата сви су се облачили скромно, паорски, да би, током рата, имућнији паорску моду заменили градском.
Кухиња се није много разликовала од данашње у Војводини. Оброци су служени тачно на време, доручак у 7,30, ручак у 12 и вечера у 18 сати. Јеловник је био тачно одређен.

Понедељком тесто, средом пасуљ, четвртком паприкаши, осталим данима чорбе са додацима као што су крофне, плетенице, штрудле… Недељом је служен богат ручак – супа, сос, кромпир, кувано и печено месо и лепи колачи.

У школу се ишло пре подне, од пола осам до једанаест и по подне, од пола два до четири сата. Учило се на немачком и српском језику математика, језик, историја, земљопис, веронаука, а суботом по подне израда ручних радова.

Насеље је имало у то време два лекара Сингера – Јеврејина који је 1941. одведен у заробљеништво и Немца Вебера који се пре краја Другог светског рата одселио, затим апотекара, зубара, бабицу… Постојала је пошта са телефоном и телеграфом, ветеринарска станица, ватрогасно друштво, жандармерија, бикарница…
Након Другог светског рата у Пландиште, по исељавању Немаца, долази већи број колониста. Године 1947. дошло је 160 македонских породица из општина Крива Паланка, Крушево, Брод и Демир Хисари из Мале преспе ,Кочевља и других крајева Албаније. Из Словеније је дошло 48 породица из општина Птуј и Доња Лендава, већина се вратила 1948. Из Србије, у Пландиште је стигло 67 породица из општина Горњи Милановац, Чачак, Гуча, Ивањица и Рудник, из Босне и Херцеговине стигло је 29 породица из Босанске Крајине и из Хрватске 31 породица из општина Петриња и Костајница.

Пландиште нема споменика културе ни природних реткости који су под заштитом државе. По времену настанка издвајамо летњиковац, власништво неког велепоседника Вожинга из Будимпеште, који је саграђен 1889.године – то је зграда данашње општине, железничку станицу саграђену 1891. у терезијанском стилу и зграду суда саграђену 1908. у којој је било седиште зичидорфске општине. Пландиште паркова нема.

Подаци су коришћени из “Летописа подунавских општина” Феликса Милекера, “Историја Мариолане” истог аутора на немачком, превела библиотекарка из Пландишта Марија Шипка-Попадић из “Прегледа колонизације Војводине у XVIII и XIX веку” др Борислава Јанкулова, из “Географске монографије војвођанских општина” мр Лазара Лазића, из репортажа о Пландишту објављених у локалним новинама “Октобру” и на основу података из разговора са нашим бившим суграђанкама, сада покојним госпођама Косаром Филиповић и Милицом Шипка рођ. Маричић.

ГЕОГРАФИЈА

Пландиштеје лоцирано на контакту Иланџанске депресије и језерско-лесне терасе. Североисточни и средишњи део насеља је изграђен на вишој надморској висини од 80 метара, а 500 и 1500 m северно и западно од насеља срећемо терене који имају од 1 – 4 метра ниже апсолутне висине.
Атар Пландишта је дуг 13 km, а највећа ширина му је 5 km.

Насеље Пландиште припада панонском типу, има облик неправилног четвороугла. Простире се у правцу југозапад-североисток, дужина Пландиште је 1600 m, а ширина око 1000 m.
Река Ројга која протиче поред Пландишта извире у Румунији, јужно од Денте, улива се у Моравицу југозападно од Маргите. Укупна дужина јој је 19 km, кроз нашу земљу и општину тече 12 km. Ширина дна је од 6-9 m, а дубина воде при високом водостају између 2 и 3 m.

СТАНОВНИШТВО

По последњем попису из 2011. године Пландиште има 3825 становника. Просечна старост је 42 године.