ИСТОРИЈА

Велики Гај је најстарије насеље у општини који је постојало у континуитету од настанка до данас. Као насељено први пут се јавља у средњем веку 1355. године под називом Гај.

У 17. веку мења назив у Велики Гај, тачније 1690. године, доцније је био Gross-Gaj и Nagy Gaj, а након Другог светског рата поново Велики Гај. Власник средњевековног Гаја био је Петар Бок, син Бетлена Бока, кастелана Голубачког града.

Црква Марије чије се разбијено звоно чува у вршачком музеју помиње се 1364. године. Тај средњевековни Гај био је мало јужније од данашњег, на рудини званој “Кремениште”. Ердељски кнез је 1597. поклонио Гај Андреји Барчају. У последњим данима турске владавине део становништва Гаја је своје домове преместио према западу, тако да се око 1690-1700 помињу Мали и Велики Гај.

Румуни се у ова насеља досељавају око 1744. године и тада је извршена нова деоба земље. Власник Великог Гаја постао је темишварски спахија Јосиф Маленица 1781. године. Садашња православна црква подигнута је 1845. и спада у најстарије цркве на подручју општине. Великогајска православна парохија била је у саставу Темишварске све до 1868. када је ушла у састав Вршачке епархије.

Спахија Маленица 1848. године довео Немце за рад на имању и оснива ново насеље, одмах поред Великог Гаја, под називом Маленицино село, односно Malenicafalva, које се 1888. припаја Великом Гају. У оба насеља било је тада 2569 становника. Тржишно право Велики Гај добија 1869. године.

Двадесет српских војника је 13. октобра 1918. године ушло у Велики Гај. Једно време ово место је било среско у торонталско-тамишкој жупанији, да би 1922. ушло у састав вршачке жупаније. У том периоду посед спахије Ернеста Данијела аграрном реформом подељен је добровољцима и колонистима из Босне, Црне Горе, Лике и других крајева. По споразуму потписаном 1923. године Велики Гај је припао Југославији.

Веће насељавање Гаја било је након Другог светског рата када је у ово насеље дошло 38 породица из општина Ариље и Бајина Башта. У средњем веку великогајски атар био је добро насељен: Балат или Балад (1385-1446), Терјен или Трњан (1364-1428), на месту садашње Терјанове пустаре са леве стране Ројге и Шаркац, Жаркац или Жоркфалва (1405-1415) са десне стране Ројге. Ова насеља се помињу и пре доласка Турака, данас не постоје, али у атару Великог Гаја и данас има потеса са истим именима.

Низом војних похода Турци су освојили ове крајеве до средине 16 века. У време турске владавине постојала су само два насеља: Велики Гај и Балат (данашњи Купиник). Након Турака, ови крајеви припадају Аустроугарској.

Континуиран развој од претурског времена до данас има само Велики Гај. Узрок, по професору Лазићу, да у ову категорију уђе само једно насеље (од данашњих 14), јесу ратови и освајања, као и померања граница појединих држава током историјског развоја. Они су успоравали развој насеља, а у већини случајева су га и прекидали на краћи или дужи временски период.

Великогајчани први телефон добијају 1920. а електричну енергију 1948. године. По предању о насељима ”зна се да је био један већи гај, башта, где је и сад шума, односно спахијски парк, и по томе су се прозвали и пустара и село Велики Гај”.

По казивању старих људи, прво насеље Велики Гај било је на месту Селиште, на северозападној страни села. Тамо није било цркве, него је она била на месту Црквина, јужно од села ( сад је тамо камени мост, на месту где је био олтар негдашње цркве). Та црква је служила и за Мали Гај, зато је подигнута на том месту. У то време било је и на Црквини неколико кућа, а на месту данашњег села није тада било кућа. Тада је из “Гредског манастира” ( на месту Греда, које је и сад у атару овог села) долазио, веле, калуђер чамцем “да служи у тој цркви”, јер су ту биле баре и река Брзава. Тог је манастира већ давно нестало.

Када се село са Селишта преселило на данашње место, не зна се. Не зна се ни кад се преместила црква на данашње место. На овом месту била је најпре стара црква (Св. Арханђела Михаила). А кад је 1850-1854 године, захваљујући спахијиној помоћи, сазидана ондашња црква, по имену његовог умрлог сина, одређен јој је светац Петровдан (црквена слава). У овој цркви је и гробница спахија Маленица, у којој су сви они сахрањени (најпре су сахрањивани у старој цркви, па су сви пренети у гробницу у новој цркви, где су и сад). Од Маленица има потомака који су отишли у Мађарску, кад им је продато имање и помађарили се ” (Из књиге “Срби у Банату”, Јована Ердељановића).
Прве фамилије које су у Гај насељене су : Гојкоњи (Гојкови) , који су “ударили први колац”, а осим њих најстарије фамилије су и Балићеви, Бекић-Бекићеви, Босанкићи, Давидови, Јуначкови, Мадићеви и Савуљеви.

Прича се да су међу великим родовима у селу-Бакићима, Бекићима, Босанкићима, Гојковима и други-биле честе размирице, туче и убиства због девојака или усред разних других узрока.

Село је ушорио спахија Маленица и по његовом наређену куће су грађене непосредно уз улицу. Пре тога су све куће биле унутра, у дворишту, ради заштите од завиривања у кућу, од крађе или од пуцања на укућане. По тврдњама Ердељановића, Велики Гај је тада био злогласно насеље због крађа и разбојништва. Честе су биле међусобне туче, али су Срби много нападали и на Швабе, Мађаре и друге народности. Своју земљу сељаци су међу собом делили и делове давали одређеним синовима, па су око 300 јутара испродавали и досељеним Швабама, тако да су Срби у Велико Гају много осиромашили. Засебно је била спахијска земља. Међутим, Немци, које је спахија био довео да би имао раднике, јер је Срба било мало, обогатили су се, пошто су приликом досељења добили од спахије под закуп по 30 јутара земље. Тек кад им је та земља одузета, те су Срби могли слободно закупљивати спахијску земљу, почели су се Срби, радећи по угледу на Немце, подизати и опорављати, па временом и од самих Немаца куповати земљу.

Овако старо насеље чија историја постојања није прекидана од времена настанка до данас обилује и споменицима културе. Још 1.децембра 1965. године под заштиту стављено је 13 икона са Царским дверима која припадају Српској православној цркви која се и сама третира као посебна архитектонска вредност. То су:

1. Богородица са Христом из 1773. године,

2. Свети Никола, (запис о “репарацији” из 1816. године)

3. Исус Христос из 1774. године,

4. Јован Крститељ,

5. Царске двери имају барокну резбарију, али сликани делови стилски не одговарају резбарији. Вероватно је вршено пресликавање, па се може очекивати да се испод премаза укаже сликарски рад друге половине 18 века.

6. Икона са житијем светог Николе непознатог аутора; уље на дрвету димензија 83×95 цм. Ова икона је значаја рад у погледу стила и иконографског садржаја. Предпоставља се да је рад домаћег аутора друге половине 18 века који је имао блиског конатка са најјужнијим крајевима наше земље. Међу иконама у Великом Гају представља најзначајнији објекат.

7. Распеће Христово, непознатог аутора; уље на платну димензија 87,5×113,5 цм. У средини је крст са распећем, лево и десно стоје Јован и Богородица.

8. Апостоли Петар и Павле, непознатог аутора, уље на платну димензија 40x 53цм. Две стојеће фигуре држе између себе модел цркве. У напису се спомиње ктитор Јован Димитријевић и година 1803.

9. Арханђели Михајло и Гаврило, аутор Ранко Стојановић; уље на дрвету димензија 36,5 x 50 цм. Две стојеће фигуре. Испод иконе запис о ктитору и сликару и година 1804.

10. Рођење Богородице, аутор непознат; уље на дрвету димензија 55 x 76 цм. Света Ана седи на постељи, десно од ње служавка приноси Богородицу. Иза Ане једна женска фигура која се види само до појаса. Испред кревета седи Јоаким. На десној страни доле запис о ктитору и година 1805.

11. Рођење Христово, аутор непознат уље на дрвету димензија 42 x 55 цм.Композиционо решење по Нешковићу, али третман новији , без злата. При дну запис о ктиторима (Савул) и година 1804.

12. Исус Христос, аутор непознат , уље на дрвету димензија 70 x88 цм и

13. Богородица са Христом, аутор непознат; уље на дрвету димензија 70 x 88 цм

Последње две иконе су рад истог аутора, вероватно друге половине 18 века записала је кустос Покрајинског завода за заштиту споменика културе Оливера Милановић – Јовић 1965. године.

У цркви постоји и Октоих, (православна црквена књига у којој су песме за литургију) штампан 1644. у Лавову и једна Хорологија (часослов), штампана у Лавову 1692. у којој постоји врло нечитак запис из 1696. године.

Гробље овог села је одувек на данашњем месту. Више старих надгробних споменика од шкриљаца су или у облику сасвим простих каменова, или као велики, гломазни камени крстови, али сви без натписа.

Село има пошту, месну канцеларију, основну школу до 4 разреда, одељење дечијег вртића и амбуланту. Постоје две трговинске радње и једдна угоститељска.

За потребе избеглица 1999 б. и 2000 године изграђено је насеље са 28 станова по принципу изградње и самоизградње.

Велики Гај има и природни споменик културе – то је велики парк смештен у центру насеља, недалеко од цркве на површини близу 4,85 хектара. Подигнут је крајем 18 века око Каштела спахије Јосифа Маленице (дворац је срушен након Другог светског рата, а од материјала је изграђен Дом културе са друге стране улице, у малом парку). Крајем 19 века парк је откупио барон Ернест Данијел по усменим подацима Милошева, кустоса Народног музеја у Вршцу.

У југоисточном делу парка је старо језеро – остатак некадашњег рибњака. У непосредној близини је вештачко створено брдашце испод кога се налазила ледара. Издигнуто брдашце представљало је видиковац са кога се видео рибњак.

Овим парком управља месна заједница.

“Парк је био пројектован у мешовитом стилу. Део парка око дворца био је уређен у класицистичком стилу са наглашеном симетријом. Са североисточне стране дворца се налазио цветни партер кружног облика, оивичен бордуром од ниско резаног шимшира о чему сведоче остаци, сад већ престарелог шимшира. Овај део парка није очуван. На архивским фотографијама се запажа да се у ивичним деловима цветног партера налазио велики број палми са саксијама. Већи део парка, који је окруживао класично решени партерни део, био је уређен у пејзажном стилу и простирао се на великој површини. Од централног класичног уређеног платоа полазиле су симетрично постављене шетне стазе које су водиле у пејзажно уређени део парка.” (“Стари паркови Баната”, аутор Јасна Кораћ). Парк је имао богату дендрофлору. Данас поседује 20 врста дрвећа. Највише је високих лишћара. Од високих четинара остало је пар црних борова. Аутохтоне врсте су храстови лужњаци, везе, пољски јасени, кленови, млече и горски јавори. Од старих стабала ту су мечија леска, стара софора, домаћи орах велике старости, амерички копривић, пајавац, клен, млеч, багрем, џенрика и друго. Дуж северне границе је шетна алеја сребрнасте липе и дрворед дивљег кестена У западном делу парка засађен је млађи дрворед каталпе.

Стари парк је стављен под заштиту као природни споменик вртне архитектуре 1973. године, а од 2003. године сврстан је у значајно природно добро (природно добро треће категорије).

У малом парку које нема парковну вредност, стабло храста лужњака проглашено је природним спомеником. Храст је стар око 220 до 270 година, обима стабла 3 и висине 18 метара.

На жалост, природни и историјски споменици остају далеко од оних који су заљубљеници старина и лепота. Гај, смештен на самом крају општинског пута, уз саму границу, осиромашен, са сталним падом броја становника, нема снаге ни моћи да се “избори” са овим лепотама.

ГЕОГРАФИЈА

Велики Гај се налази у крајњем источном делу општине, на свега 500 метара од државне границе са Румунијом.”Са аспекта саобраћајних прилика Велики Гај има лош положај. Практично, насеље представља “слепо црево”, које повлачењем границе 1923. године губи своје залеђе, своје привредне и друге контакте са насељима у Румунији. Са Пландиштем је повезан асфалтним путем у дужини од 9км. Некада је био главни такмац Пландишту, а интересантно је напоменути да је Пландиште по броју становника тек 1948. године значајније одмакло Великом Гају” .(“Географске монографије војвођанских општина”, Мр Лазар Лазић)

Налази се на језерско-лесној тераси на надморској висини од 83м. То је место са највишом надморском висином у општини.

Пружа се у правцу југозапад-североисток. Атар Великог Гаја има облик неправилног многоугла. Кроз атар протиче река Ројга. Важнији потеси су Шаркац, Трњан, Ракош и Црквице.

Само насеље има облик неправилног четвороугла. Постоји 6 дужних и две попречне улице. Улице су доста широке, а куће су класичног панонског типа. Примећује се мало присуство нових кућа.

СТАНОВНИШТВО

По првим познатим подацима Велики Гај је 1787. године имао 1210 становника, 1836. број становника се повећао на 1300. По попису становништва из 1869. године Велик Гај је имао 2761 становника, до Другог светског рата број је варирао од 2993 (1880.године) и 3213 (1931.године).

По попису уз 1948. имао је чак 1725 становника мање, а то је из разлога шпто је пре рада становништво Купиника улазило у бројно стање Великог Гаја. Од тада па до данас број становника је у сталном паду.

По последњем попису из 2011. године Велики Гај укупно има 560 становника просечне старости 45 година.