Банатски Соколац

Банатски Соколац (Биосег)

Насеље Биосег помиње се као насељено у 14. веку, тачније од 1375. до 1446. године. О овом средњевековном насељу нема  прецизнијих података. Знамо само да су на територији Војводине тада живели Германи, Словени, Хуни, Авари, панонски Бугари и Мађари и да су били носиоци јединствене Понтске културе. У даљем периоду се помиње као ненасељено. Банатски Соколац је настао на пустарама Велики Рит и Биосег. О времену поновног насељавања постоје различити подаци. Према Милошеву, Биосег је поново насељен тек после Првог светског рата и то колонистима, када је и добио данашње име.

По др Хегедишу и др Чобановићу Биосег се 1850. године појављује као насеље са 988 становника. Ово насеље је постојало свега 19 година, нема података ко су били становници тог насеља (претпоставка је да су то били Немци и Мађари који су радили као надничари на ондашњем поседу) и шта се са њима десило, тачније где су нестали. Биосег се од 1869. не појављује у пописима – први пут  се појавио као Банатски Соколац у попису 1948. године.

Све површине земљишта које данас припадају атару Банатског Соколца, па и више, припадале су грофици Каролини Карачоњи, која је живела у Будимпешти, а овамо је долазила у обилазак имања и на летовање. На месту где је данас село, био је њен летњиковац, нешто даље биле су такозване “беле” и “црвене” куће  које су служиле као станови бирошима  и надничарима  запосленим на пустари. Ту су биле и пословне просторије у којима су становали они који су водили имање, постојале су и стаје за стоку, шупе за алат и разна пољопривредна радила. Име Биосег пустара је носила све до 1933. године када је Каролина Карачоњи продала ову пустару  заједно са вилом, парком у коме је расло ретко дрвеће, воћњацима и виноградима.

Након Првог светског рата пустара Биосег је претворена у колонију добровољаца, ратника из Првог светског рата који су пребегли из аустроугарске  војске, српској или руској војсци и ратовали против Аустроугарске. Многи од њих су прешли албанску голготу, Сибир, а неки су чак из Америке стигли до Солунског фронта због одбране домовине.

По сећању Недељка Чанковића, имање је било лепо уређено, испресецано путевима уз које су били однеговани дрвореди. Тако је према Великој Греди водио пут ораха, према Милетићеву пут јаблана, према Марковићеву пут јасена. Имање је било повезано ускотрачним пругама које су ишле кроз поља. Тим пругама у такозваним “лорама” превожена је летина до најближе железничке станице.

Насељавање колониста које је текло у периоду од 1921. до 1926. није ишло без проблема. Ђорђе Коњовић, поседник из Даља, 1923. купује простор који је био намењен колонистима. Сукоб између колониста и овог поседника трајао је читавих десет година. Одржано је доста судских парница, вербалних и физичких дуела између две завађене стране. Велепоседник Коњовић је путем адвоката у време министровања Хинка Кризмана издејствовао решење да се досељени колонисти иселе са овог поседа. Тада 26 породица колониста одлази у Бачку у место Сириг и у Велику Греду. Остале породице нису хтеле да оду. Ово је био повод да једног дана село опколи жандармерија коју је предводио ондашњи начелник вршачког среза Јојић.

Доведени су Румуни из Светог Јована, данашњих Барица, са 80 плугова да ору земљу која је била додељена колонистима. Народ је вилама, косама и мотикама разјурио ораче. Жандарми су се развили у стрелце спремни да отворе ватру на сакупљене људе. Ипак, жандарми су се повукли, а Коњовић је пристао да добије земљу у околини Вуковара, обећавши да ће вилу претворити у школу. Ову изјаву је потписао у Министарству просвете пред Божом Обрадовићем, али је то после “заборавио” и накнадно тражио да му се исплати зграда. Вила је адаптирана за школу, али о државном трошку. Настава је почела 1934. године

По подацима из летописа вођеним у школи 20. јануара 1927. Божо Обрадовић  је дао предлог да се име Биосег промени и да село добије име Банатски Соколац што је Министараство унутрашњих послова и одлучило 1933. Дакле, данашње име Банатски Соколац потиче из 1933. године. Коначно је 1934. Банатски Соколац насељен и озваничен као насеље.

О досељавању колониста више података добили смо од Бранка Мандића које је у Соколац дошао као момак са оцем добровољцем и целом породицом. По казивању овог старог Соколчанина доселили су се Личани из околине Грачаца, Босанци из околине Босанког Петровца  и Босанске Крупе, неколико породица из Херцеговине и једна породица из Хрватске, породица Фрање Бабића, Хрвата добровољца. Сви су добили по 8 јутара  земље, плац за кућу и кредит за подизање куће. Привремено су становали у “белим” и “црвеним” кућама где је за сваку породицу, без обзира на број чланова, обезбеђена једна соба, а кухињу је користило неколико породица  заједно.

Геометри су размерили земљу, додељена су имања, испарцелисани су плацеви  и начињен план за ушорено село уз пут за Велику Греду. Почела је градња, мучна и тешка уз задуживања код банака и богатих Шваба у Мариолани, данашњем Пландишту, кредите и слично. Ондашњи др Клајн и Јулијус Тирк, председник општине Мариолана, издејствовали су одобрење Скупштине да Соколчани не плаћају порез.

Ево како је учитељица Зора Блажић из Пландишта, у својој репортажи о Соколцу у локалним новинама “Октобру” 1987. године написала:

“Село се градило с муком. Рушили су људи “беле” и “црвене” куће и од тог материјала градили нове, довлачили грађу из родног краја, па је било и брвнара саграђених по узору  на оне из Лике  и Босне. Није се имало средстава за рад, па су људи били принуђени да дају земљу у наполицу, а сами да раде као надничари. Снабдевало се у Мариолани код великих трговаца на вересију, јер село није имало продавницу ни за најосновније потребе. “Возом без возног реда” довели су колонисти са собом и нешто стоке, овце, козе и мале брдске коњиће, који нису били погодни за рад на овој земљи.”

Друштвени живот Соколчана био је по старим обичајима: прела, старе игре, усмена предања, народне песме….

Прва продавница је отворена 1928.године, нешто касније друга и две кафане. Данас, Соколац има две продавнице и исто толико кафана.

Деца из овог насеља ишла су у школу у Мариолану. Од тих првих ђака постале су занатлије – занат су изучавали код мајстора у Мариолани. У средњу школу нико није ишао све до завршетка Другог светског рата. Настава је кренула у Соколцу 1934. у адаптираном летњиковцу Каролине Карачоњи. Тада  школа постаје центар окупљања и покретач напретка и културе у селу.

Већ следеће године оснива се Народна књижница и читаоница “Вук Караџић” која је имала доста чланова и читалаца.

У школи су биле организоване велике светосавске свечаности .

Спортско друштво “Јединство” основано је 1937. године. Играле су се фудбалске утакмице редовно, биле су добро посећиване, а након њих  најчешће су биле организоване игранке.

Током Другог светског рата из Соколца је одведено 110 младића у заробљеништво у Немачку. Као заробљеници транспортовани су у сабирни логор у Стамору у Румунији, одакле су одведени до Сакаласа код Темишвара и на крају у немачке логоре. Заробљеници су се добрим делом вратили кући након ослобођења, а сам повратак је трајао и до месец дана.

Након Другог светског рата дограђене су две учионице и нова зграда где су биле канцеларије Месног народног одбора и продавница. Дом културе је саграђен 1954. са лепом салом и неколико пословних просторија.

Село је добило први телефон 1958.  а електричну струју струју 1962. године

Асфалтни пут до села саграђен је 1966. Водом се снабдева из миниводовода и артерских бунара. Црква је у изградњи.

Од споменика у Банатском Соколцу постоје: борцима Првог и Другог светског рата испред зграде школе, а 2008. је такође у дворишту школе подигнут је споменик чувеном реге певачу са Јамајке Бобу Марлију. Ово је једини споменик такве врсте у Европи.

За ове податке заслужни су професор Лазар Лазић и његова Географска монографија војвођанских општина из 1995. године, Летопис вођен у школи у Соколцу из ког је податке извадила учитељица у пензији, Зора Блажић из Пландишта, локални лист “Октобар” од 30. јуна 1987.године, подаци из Института за географију из Новог Сада које нам је послала госпођа Милка Бубало и књига Витомира Сударског “Панчево између таме и светлости”.

Банатски Соколац се налази у средишњем делу општине, асфалтним путем 6 километара северно од Пландишта, а ваздушним 4,5 километара. На 600 метара јужно од насеља води државни пут првог реда 7.1 Зрењанин – Вршац, а кроз само село иде општински пут ка Милетићеву – Марковићеву и даље према Дужинама и Старом Лецу.

Лоцирано је у Иланџанској депресији на апсолутној висини од 78 метара где је само насеље, а околина је нижа и до 2 метра. Ниво подземних вода  у соколачком атару је један од највиших у општини.

Насеље је панонског типа и има четвороугаони облик. По дужој оси простире су у правцу југозапад – североисток дужине 1300 метара, а ширине 500 метара. Село има свега  2 дужне улице  и седам по ширини. Све се секу под правим углом.

Банатски Соколац је први пут 1948. под овим именом чинио пописну јединицу и тада је имао 893. становника, 1981. – 458, 1991. – 369, 2002. – 366, а по последњем попису из 2011. године било је свега 272 становника.

Депопулација у Банатском Соколцу је изражена. Главни узрок је лоше стање привреде што је опет довело до затварања школе на дужи временски период.

Rock’нимо поплаве

International Open Air Rock Maraton – Поплаве 2005. године нанеле су огромну материјалну штету житељима села и уништиле велики део приноса. Ношени жељом да културном манифестацијом покрену село и поврате позитиван дух, мештани су решили да организују Банатски Woodstock, у чему су им помогли бројни пријатељи и музичари који су својим ангажовањем допринели да планирани догађај прерасте предвиђене оквире.

Rock Village

Први рок фестивал под називом Rock Village одржан је  27. августа 2005. у Банатском Соколцу. Број рок група и гостију је растао, тако да је премашио и четири пута број становника.

 

 

 

 

Scroll to Top