Пустара Луас први пут се помиње 1333. као насељена и према тим подацима које је сакупио Феликс Милекер, кустос вршачког музеја и библиотекар, и објавио у Летопису општина Подунавске области 1929. године, ово је најстарије насеље на подручју наше општине. Пет година касније, дакле 1338. године помиње се као Лећ – име овог насеља потиче од српске речи “Леће”. припадало је торонталском комитету.
За време Турака насеље је уништено. Тек 1838. године, дакле 500 година касније, ову пустару је узео у закуп Лудвиг Барач. Населио је један део пустаре панонским Бугарим који су своју нову колонију назвали по оснивачу “Baracshaza” Годину дана касније ово насеље је имало 426 становника. Спахија Пал Данијел је ово имање откупио 1889. па је насеобина 1891. добила ново име “О Лецх”, што у преводу значи “Стари Лец”.
Железничка станица је отворена 4. маја 1889. године и оно што је интересантно за ову зграду је да је Пал Данијел Млађи тада потплатио државне власти да пруга иде уз сам каштел (где су сада смештени корисници Дома за душевно оболела лица ) а на километар даље од места где сада иде пут Зрењанин – Вршац. Такође, занимљив је и податак да је железничка станица грађена другачије од свих осталих станица, мада је у то време постојао закон у Аустроуграској по којој су све железничке зграде морале да имају исту архитектуру. Нисмо открили ко је архитекта ове зграде и зашто се одустало од ондашњих прописа.
Прва школа је отворена 1891. године и то је иста зграда која и сада служи за те намене. Исте године је отворена и пошта. Ове интересантне податке добили смо од Смиљане Коцкар из Београда, бивше становнице Старог Леца која је у оквиру пројекта Института за географију -Енциклопедија насеља Србије издала 2003. године књигу “Срби у Старом Лецу”.
У 19. веку, тачније 1817. године, Мађари из разних општина Алфелда насељавани су у Стари Лец. Углавном су били вртлари, садиоци дувана и кубикаши. Стари Лец је 1869. године имао 559 становника и од тог периода број је растао.
У књизи “Срби у Банату до 18. века” од др Душана Поповића из 1955. и у књизи аутора Боровсзкy “Torontal Varmegye” издате у Будимпешти 1911, између осталог стоји да је на листи српских насеља 1660. године коју су саставили калуђери из Пећке патријаршије, а који су у два наврата 1660. и 1666. скупљали по Банату добровољни прилог за Пећку патријаршију, налази се и Лец. Тада су му припадали потеси: Велики рит, Визић, Гај, Градац, Ђерунош, Леч, Ливада, Малча међа, Мали кут, Мунчића ходаје, Невољин, Пијана хумка, Селиште, Стара Арача, Стари леч, Чот и Шума.
У књизи “Torontal Varmegye” написано је о Лецу:
“Мала општина, која лежи на обали канала Брзава, број кућа је 105, становника 1271, од којих су 300 Мађари, 496 Немци, 280 Хрвати и 120 Бугари. Што се тиче верске припадности, највише је римо-католика. Пошта и железничка станица су у месту. Телеграф је у Хајдучици. Изворни назив места је Барацхаза и населио га је Барач Лајош 1830. године, а назив је промењен 1889. у Стари Лец, када га је купио Пал Данијел. Поседници села биле су породице Барач и Данијел. Општини је 1907. прикључена самостална пустара О Лец од које већи део припада породици Ботка, а други. мањи део породици Јагодић. Један од каштела који се налази у општини (у насељу Стари Лец) градио је Пал Данијел 1890. године, други ван села, Бела Ботка (Капетаново) 1904. године, а трећи је припадао Јаношу Данијелу који је саградио 1894. (такође у насељу Стари Лец). Овај дворац је припадао Бели Чавоши. Четврти се каштел Даниелових налази ван села, а који сада припада Богумили Јагодич. У месту се налази седиште Друштва за одводњавање Старе Брзаве, затим кредитна задруга и парни млин Пала Данијела, старијег.Општини припадају Старолечки Унутрашњи мајур и палмајур (раније Мала међа)) Тренутно у општини највише поседа имају Пал Данијел старији, Пал Данијел Млађи и Бела Ботка (подаци из 1911. године)”.
Српска војска је 1918. ушла у Лец који је годину дана касније припојен Торонталско – тамишкој жупанији, када и мења име у Стари Лец. Тада је извршено систематско насељавање. Магистар Лазар Лазић у Географској монографији општине Пландиште написао је да је “реч о премештању једног дела становништва из планинских региона, са високом популацијом, а малим површинама зиратног земљишта у низијске регионе са малом популацијом и обимним обрадивим површинама. Објекти колонизације су били многи велики поседи у власништву земљишне аристокрације страног, али и домаћег порекла. У Старом Лецу извршена је колонизација аграрном реформом и на поседу Пала Данијела и Ботке Беле населило се 38 породица добровољаца. Године 1921. ово насеље је имало 1011 становника и то највише Мађара 426, па Немаца 290, Срба 138, Словака 29 и осталих Словена 97.“ Податке је прикупила већ поменута госпођа Смиља Коцкар, рођена Обрадовић, пореком из Старог Леца.
Године 1924. Стари Лец је припојен вршачком срезу исте жупаније.
Први телефон у овом насељу је зазвонио 1920. године.
Следећа аграрна реформа и колонизација извршена је након Другог светског рата . Материјалну основу колонизације представљала су напуштена немачка имања. Колонизовани су заслужни борци и осиромашени сељаци. У Стари Лец из Македоније из општине Охрид 1947. године досељено је 17 породица.
Стари Лец је највећи био 1953. године када је насеље бројало 1463 становника. По попису из 1991. године Лец је имао 1031 становника. По последњем попису 2002. године у овом насељу живи 1094, највише Срба 791, па Мађара 159, Македонаца и Хрвата по 20 и остали. Просечна старост је 48,5 година што га чини готово најстаријим у општини.
Стари Лец електричну струју добија 1962. године по подацима из књиге „Панчево од светлости до таме“, аутора Витомира Сударског.
У насељу постоји католичка црква од 1989. године и Српска православна црква посвећена Светом Преображењу Господњем саграђена је 1997. године када је и освештана. Цркву је пројектовао архитекта Пеђа Ристић из Зрењанина . Грађена је у српско-византијском стилу са одвојеним звоником. Димезије цркве су : дужина 11,50 м, ширина 6,11, апсиде су 2,4 м широке у најистуренијем делу.
Црква је прво била пројектована као капела, касније су направљене измене које је урадио архитекта Влада петровић из Вршца. Исти архитекта је пројектовао звоник и уличну ограду.
Иконостас је урађен од храстовог дрвета. Иконе на иконостасу урадио је академски сликар Васа Милекић, родом из Старог Леца.
У селу постоје два споменика: палим борцима и жртвама фашистичког терора у дворишту основне школе и споменик солунским добровољцима у порти цркве.
Стари Лец обилује и споменицима културе.
Године 1890. спахија Пал Данијел (старији) саградио је велики каштел са лепим парком око њега. У овом каштелу је, између два светска рата постојао уређен тениски терен са шест игралишта. Терени су постојали и после Другог светског рата, све док су у њему била смештена деца -ратна сирочад. Други каштел је подигао Јанош Данијел 1894. године. Ова спахијска породица је саградила још један каштел, изван села, на салашу Јагодић, који је продала Богумилу Јагодић. Око овог дворца налазио се прелепи парк који је данас уништен. У непосредној близини дворца је шума проглашена спомеником природе.
Четврти дворац, највећи и најлепши, грађен у псеудосредњевековном стилу, подигао је велепоседник Ботка Бела 1904. Продао га је једном Немцу који се звао Маи чија се ћерка удала за извесног Милана Капетанова и по њему дворац носи име Капетаново.
Дворце у насељу користи Дом за душевно оболела лица “1. октобар”, а Капетаново и Јагодић је откупила госпођа Радмила Јовановић и реновирала их.
Насеље се налази у северном делу општине на железничкој прузи Зрењанин-Вршац. На удаљености од 1 km, западно од насеља пролази државни пут на истој релацији. Од седишта општине удаљено је праволинијски 12 km, а асвалтним путем 20 km. Надморска висина је 77 m.
Атар има облик неправилног трапеза, на северу се граничи са Брзавом, на западу и југу са атаром Хајдучице и на истоку са атаром Дужина. Највећа дужина атара је 10 km, а ширина 6 km.
Правац пружања насеља је северозапад-југоисток, дужина је 1100 m, а највећа ширина око 700 m. Постоји 6 уздужних и 6 попречних улица које се секу под правим углом.
По последњем попису из 2011. године Стари Лец има 963 становника. Просечна старост је 50 година.
Милан Белегишанин је у својој књизи Камен у житу – Замкови и дворци Војводине (илустроване приче и легенде) написао о Капетанову:
“Овај замак је смештен ван насеља. Потпуно је усамљен, тако да у банатској равници изгледа помало донкихотовски. Не мисли ни о чему и не наслања се ни о шта. Подсећа на, амен крај морске обале који на себи нема маховине, нити је иоле укопан у земљу. Море га не додирује и под њим нико не живи, па ипак застанете и дивите му се.
Другог августа 1938. (баш на Светог Илију), Бела Ботка, власник замка је шетао парком Капетанова и мислио о својој судбини. Потпуно је банкротирао, и размишљао је како да то саопшти жени. Кад је запросио Ему, која је петнаест година била млађа од њега, мислио је да му је све под ногама.
Капетаново је било саграђено, а Ема у двадесетим – замак и жена. Обоје високи и витки, тако да им позавиде небеса. Са Високе куле замка и из очију жене излетале су беле голубице. Данас је одлучио да замак прода на јавној лицитацији. Једино је то могло да му помогне и да га спасе потпуне пропасти. Ема је све то знала, али је некако веровала у чудо и ни сањала није да ће јој се муж одлучити на овај последњи очајнички корак. У зидине тога замка било је уграђено више од двадесет година њихових пољубаца и срећних јецаја.
Када се пренуо из размишљања, угледао је једног веома старог човека који је ходао око фонтане замка и пажљиво брао неке траве. Нешто је тихо мрмљао као да гата. Бела му је пришао и упитао га шта ради на његовом имању. Старац га је погледао својим мутним погледом и одговорио му: “Сакупљам биље које осећа да ће се догодити несрећа, справљам од њега чај и лечим болне људске душе. Немој јој данас ништа рећи”. Бела Ботка је, не знајући зашто ,одговорио старцу : “Морам, и кренуо ка замку. Учинило му се да је чуо старца да је још једном викнуо за њим – “Немој јој данас ништа рећи”.
Бела је ушао и рекао жени да се замак продаје на јавној лицитацији. Ћутала је једно време, а затим му је пришла, погладила по образу и пољубила у око. Те исте ноћи, када је Бела заспао Ема се искрала из постеље, попела на највишу кулу замка, полила се бензином и запалила. Изгорела је брзо и од ње није остало ништа, чак ни пепео. Остало је само неколико праменова плаве косе, које су попут венчаница смрти дуго облетали око замка. Од тога августа 1938. године, небом су сваке ноћи шарале звезде репатице, подсећајући на тужни ватромет, или на опело неба. Бела Ботка је одмах након тога напустио Капетаново.
На четири километра од Капетанова, налази се Стари Лец, са два замка које је подигла породица Данијели. Последњих неколико деценија, унутар зидова, који су некада служили за декорацију и омеђивање прелепих паркова, налази се болница и прихватилиште за старе и немоћне, ментално ретардиране, душевно оболеле… Да ли је то случајно, или није, тек чињеница је да се једино са највише куле Капетанова назире тужна унутрашњост замкова у Старом Лецу.
У замковима Старог Леца има око четири стотине људи који су пре времена остарили и који су се пре времена уморили од живота. Чини се да су између тих зидина смештени сви бивши власници замкова и да помало личе на грађевине које су некада давно саградили, а које су морали да напусте. Можда је негде у тој ћутљивој и безвољној гомили Старога Леца и Бела Ботка који гледа ка својој кули и чека Ему да се појави. И збиља, свакога другог августа, на Светог Илију, ноћу, појављује се у једној од соба замка сенка жене са дугом косом која гледа у банатску равницу у правцу Старога Леца. Одкуда толико проклетства, на тако малом простору, одкуда толико несреће….
Шта је згрешила фамилија Данијели, да након њеног одласка, зидове замка настане сенке помрачених умова и измождених тела. Да ли је ико из те фамилије једним метком убио јелена виторога и срну сапатницу, или је можда отац бацио око на кћер, брат на сестру… А шта се догодило у Капетанову? Вероватно је Бела Ботка градећи замак, случајно у његове зидине уградио сокола сломљених крила. Капетаново је данас скоро потпуно реновирано. У њему се више ништа не налази, али није напуштено. Онај старац, који је на Светог Илију 1938. године упозорио Белу Ботку на несрећу, саградио је крај Капетанова једну малу чатрљу и одржава замак.
Попут остарелог кључара успомена, на откосима једнога времена старац шиша и мази свога Дон Кихота, своју успавану лепотицу, знајући да ће се ускоро пробудити. Сав се предао замку, и ужива да крчи честар око њега, само се растужи, када се по неки пут на коси или грабљима задржи, уместо сасушене траве или жита, прамен плаве косе. Сваке године, ноћ пред Светог Илију, старац односи у Стари Лец, напитке од трава које је набрао око фонтане Капетанова док је ова још радила. Те напитке он дотура ћутљивим становницима Старога Леца.
Идуће ноћи, када репатице почињу да шарају небом, а Илија громовник стане пребројавати земаљске грехове, захваљујући чудесном напитку, остарели и ћутљиви заточеници замкова у Старом Лецу, пролазе кроз зидове и држећи се за руке опкољавају Капетаново.
Сви бивши власници замкова се тада попут неког давно изумрлог племена моле дугокосој сенки господарице у највишој соби замка. Дух Еме Ботке, попут рибарске жене, стрпљиво чека зору, само повремено поздрављајући душе тих људи који су некада давно остали на некој другој обали, у неком другом сну. За то време старац пали на улазу у замак ватру и плаче. Не зна зашто, али мора…
Грб породице Ботка на источном забату (лав са круном који у шапи држи звезду) почиње да светли и редовно се чује рика. Мештани суседних села сматрају да се ипак ради о грмљавини. Ако падне киша и угаси старчеву ватру, кажу биће родна година”.